Сви премошћени понори пакла

78. КАН

Може се слободно рећи да је шпански аутор Оливер Лаше – сценариста, редитељ и продуцент, један од заслужених миљеника Кана који брижно прати његову каријеру и напредак. Он је овде 2010. освојио награду критике Фипресци за филм „Сви сте капетани”, приказан у „Петнаест дана аутора”, са „Мимозама” је 2016. у „Недељи критике” освојио главну награду, 2019. за „Ватра ће доћи” освојио је награду жирија (Jury Prize) у програму „Известан поглед”, да би му на овогодишњем 78. Канском фестивалу у главном такмичарском програму свечано била уручена награда жирија коју му је наменио жири са Жилијет Бинош на челу за изузетан филм „Сират”.

Повратак Лашеа у Кан са неуобичајеном техно-рејв филмском причом, смештеној у Мароку, о готово митском путовању кроз пустињу које је довело ликове до њихових апсолутних граница, на најпозитивнији начин је узбуркао и критичаре и гледаоце, јер су пред очима имали нешто несвакидашње. Напет и узбудљив и дирљив, истовремено и уметнички и комерцијалан филм са сјајним Серђијем Лопезом у главној улози. Та напетост извире из самог амбијента у којем је филм сниман – из сурове мароканске пустиње која је и поприште нелегално организованих вишеноћних рејв журки, али и из сцена грозничаве потраге оца за својом изгубљеном ћерком. Лашеов „Сират” је фантастично снимљен, гледалац има осећај да су му уста пуна црвеног пустињског песка, звуци гласног техна сучељавају се са оскудним дијалозима и откривајућом тишином, посебан ауторов фокус је на светлост и на истраживање везе између људи и природе, духовне потраге и традиције.

У изазовима „Сирата” уживаће и српска публика, јер га је дистрибутерска кућа „MegaCom Film-MCF” откупила за приказивање у нашим биоскопима, а у ексклузивном разговору за „Политику” Оливер Лаше је говорио и о својој фасцинацији смрћу и њеном улогом у филмовима које ствара, о употреби племенске техно музике за представљање борбе између традиције и модерности, наглашавајући и важност самооткривања и дематеријализације пејзажа у свом раду и истичући подршку продуцентске куће Педра Алмодовара у настанку овог филма.

Да разјаснимо одмах сам назив вашег филма?

Сират је арапски назив за мост између нашег света и раја који премошћује понор пакла. Свиђа ми се колоквијално значење те речи која значи и пут и начин, у овом мом случају и путовање и обред преласка. Постоји нешто од путовања мог огољеног и уништеног главног јунака који мора да се загледа у себе и то може да се повеже са традицијом светог грала, али и легендама које долазе из Индије и Персије и овакве приче увек имају два слоја: физички и метафизички. Мислим да је ово филм у коме показујем свој поглед на то какав је живот и како живот комуницира са људским бићима. Мислим да је овај живот начин учења и раста. Живот понекад не покуца на ваша врата, већ се појави и изненада изрази на заиста трагичан начин, али је и то благотворно.

Кроз све ваше филмове ви показујете и неки посебан однос са смрћу, тражите контакт с њом?

Мислим да је смрт нешто што се уклапа у нашу психологију, у перспективу, а ми живимо у друштву које је заиста танатофобично, где смрт нестаје. И као особа и као филмски стваралац, морам да медитирам о смрти, мислим да је здрава, али да она не значи крај. То су врата нечега, смрт која вам омогућава да говорите о животу са све више и више јасноће.

На чудан сте начин повезали уметнички филм са оним што називамо приступачним широј гледалачкој публици, како вам је то пошло за руком?

Мислим да је „Сират” мој најсавременији филм. Иако сам под утицајем филмских стваралаца попут Бресона и Тарковског, такође размишљам о томе где се налазимо као друштво. Постоји паралела са америчком кинематографијом седамдесетих година прошлог века: насиље, светлост, контракултура и духовна чежња. Тешко је допрети до публике, али им требају приче које говоре о трансценденцији. Ово је, може се рећи, приземнија верзија „Побеснелог Макса”, јер прати неку врсту универзалног архетипа по томе што је представљена као сећање на крај, сећање на будућност. Овај филм црпи из митских и стилизованих квалитета рецимо и „Дине” и „Побеснелог Макса”, али их реинтерпретира у духовнијем, интроспективнијем и преапокалиптичнијем контексту.

Нисам могла да верујем да може да ми се допадне техно музика, можда зато што она у „Сирату” има посебну функцију или што фасцинира дизајн звука у филму?

Музика је морала да се помери с племенских, уземљених ритмова на нешто све трансцендентније и огољеније, попут самог пејзажа. Желели смо да звук помогне у стварању не само спољашње пустиње са којом се ликови морају суочити већ и оне унутрашње. Радио сам са Дејвидом Летелијеом, познатим и као Кангдинг Реј, јер је он неко ко разуме и енергију рејв културе и езотеричну, амбијенталну страну. Ако говоримо о већ поменутим звуцима, ово је лична веза са племенским техном, трендовском музиком. Отишли смо до самог корена покрета слободних журки, избегавајући комерцијалније верзије попут познатих музичких фестивала. Овде нема позирања, на журкама у мом филму људи прихватају своје ожиљке, своје несавршености. Постоји зрелост у приказивању ране, а не у њеном скривању, што одражава дубљу истину о људском искуству. Филм постаје заједница тих ожиљака. Можда вам се зато и допало.

Када помињете ожиљке, многи од ваших глумаца имају видне инвалидитете и ожиљке, како сте бирали глумце?

Није се радило о приказивању њихових рана. Бирани су зато што су сјајни и зато што су прошли кроз тешке ствари. То њихово присуство је важно. Постоји снага у томе како се природно понашају. Неке од њих познајем више од деценије. Желели смо да све буде искрено и мислим да смо то постигли. И одавно, наше цивилизације, све приче о витештву, све авантуристичке приче, имају ове две стране – физичку страну, а затим са физичком и епску спољашњост. Епску и унутрашњу. Ја сам филмски стваралац слика и мислим да је слика магична и заиста чудна ствар која делује на људски метаболизам на веома дубок начин. И зато покушавам да балансирам између приче, језика и нејезика, између пријема и поезије и између аутора и уметничког дела. Мислим да филм понекад мора да превазиђе аутора. То је крхка граница.

Верујем да је снимање у пустињи било пуно изазова, јер сам током гледања филма често имала утисак да су ми уста пуна тог црвенкастог песка?

Било је стално изазовно, понекад и веома брутално. Снимали смо у Мароку током најгорег доба године, од маја до јула, а то је период пешчаних олуја и интензивне врућине. Сочива камера су се ломила, често смо морали да понављамо сцене и то је исцрпљивало целу екипу. Лично сам се веома мучио током снимања и повремено сам се осећао баш искључено, али мислим да су све те тешкоће на крају утицале на свеукупну емоционалну текстуру филма.

У продукцијском смислу имали сте и значајну подршку продуцентске куће Педра Алмодовара?

Ретко је у Шпанији имати такав ниво институционалне подршке за овакав филм. Имао сам потпуну уметничку слободу и захвалан сам многим људима. Не живим у Мадриду или Барселони. Био сам у Мароку 10 година. Помало сам аутсајдер у шпанској кинематографији, али сам један од мојих филмова снимљен у Галицији где живим, у долини где је рођена моја мајка и зато је био успешан у Шпанији. На додели награда „Гоја” упознао сам Педра Алмодовара, то је била година његовог филма „Бол и слава” и тада ми је рекао да следећи сценарио пошаљем његовој продуцентској кући. Алмодовар је неко ко има појам службе, добар је колега и жели увек најбоље свима нама. Он и његов брат су породица шпанским ауторима.