Бићу Ахмед Нурудин

„Четрдесет ми је година. Ружно доба. Човек је још млад да би имао жеља, а већ стар да их остварује...” речи су Меше Селимовића, које последњих седмица окупирају македонског глумца Николу Ристановског. Разлог је више него оправдан. Редитељ Егон Савин поверио је Ристановском лик Селимовићевог јунака Ахмеда Нурудина.

Премијера представе „Дервиш и смрт” по роману Меше Селимовића, у којој Егон Савин поред режије потписује и сценографију, биће изведена у суботу, 27. децембра на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Драматург је Бранислава Илић, костимограф Јелена Стокућа, композитор Зоран Христић. У глумачкој подели су Ненад Стојменовић, Александар Ђурица, Наташа Нинковић, Љубомир Бандовић, Марко Николић, Танасије Узуновић и други.

Николу Ристановског, првака Македонског народног театра из Скопља, затекли смо задубљеног у мисли, непосредно после пробе у нашем националном театру.

– Уморан сам, и више од тога. Не може се другачије ни радити Ахмед Нурудин, а ни овај текст се не може освојити без умора, јер без њега нема ни резултата. Све ми је ових дана у вези са позориштем. Већ извесно време нисам имао јасну идеју шта бих радио. Онда сам добио позив за представу „Дервиш и смрт”. Нисам размишљао ни секунду, било ми је логично да кажем: „Да, нормално, када?” – прича нам Никола Ристановски, и наставља:

– Са „Дервишом” се нисам срео, рецимо 15 година, али оно што ми је остало у сећању био ми је довољан мотив да без икаквог размишљања пристанем на сарадњу са Народним позориштем у Београду.

Касније је, открива наш саговорник, ипак схватио да то и није баш тако. Да је дуже размишљао, каже, вероватно не би прихватио улогу јер је у питању захтеван лик који сви знају.

– Бићу Ахмед Нурудин и не трудим се да будем нико други. Најтеже је играти Шекспировог „Хамлета” јер сви све знају о Хамлету. Како играти нешто што сви знају? Други проблем је у вези са структуром романа „Дервиш и смрт”, коју је тешко преточити у драматургију. Када помислите да сте је оспособили да може да се игра, онда схватите да није тако, и да драматургију не можете прилагодити себи већ се ви морате прилагодити њој. То је само први циклус мука. Онда почиње рад на језику, односима, начину освајања сцене... каже македонски уметник.

Никола Ристановски први пут ради у нашем националном театру и у Београду уопште. Али је са редитељем Егоном Савином стари знанац. Врло успешно су сарађивали у подгоричким представама „Злочин и казна” и „Нигде никог нема”. То је и пресудило да прихвати улогу Ахмеда Нурудина.

– Премијера се немилосрдно приближава – прича, као за себе, Никола Ристановски и додаје: – Трудим се да проблем лика не приближавам себи, већ да себе приближим лику. Било је важно упознати дервишке редове, њихову филозофију, језик, карактере, поднебље… али када све сабереш, останеш сам. То је само твој проблем. Себе сада називам дервишем позоришног реда. Имао сам сусрет са самим собом, мало сам се бавио и религијом, дошао до сазнања да је истина индивидуална и да се не ради о мистицизму већ је реч о једноставним стварима – о томе да Ахмед Нурудин размишља о животу, а да га Хасан живи. И да је тешко играти некога ко размишља о животу.

Слутећи да је Ахмед Нурудин изазвао бурне реакције код необичног Николе Ристановског, разговор ширимо питањима о позоришту, оптимизму, животу…

– Волим позориште – каже нам Ристановски – али и не знам зашто се бавим овим послом. У једном тренутку мислим да је позориште најважнија ствар у животу, у другом да је бесмислени део живота. Свака догма у вези с било чим је глупост и не везујем се за дефиниције те врсте. Позориште јесте мој живот, али је и моје бекство од њега. Не могу да се определим за једно или друго. Позориште је ствар интеграције. Не само позориште, него уметност уопште, она не познаје границе.

-----------------------------------------------------------

Непоправљиви оптимиста

– Када би мене питали за мишљење, инсистирао бих да национална позоришта буду интернационална, али да не губе оно што је идентитет националног: језик, култура, наслеђе... Онај, пети или шести, сегмент мора бити интернационални јер између култура мора да постоји интеракција. У то верујем. Верујем да се разумем са својим партнерима на сцени. Глумац се препознаје глумцем на сцени. То ми се догодило и овде у Београду. Ја сам непоправљиви оптимиста. Мој оптимизам заснива се на радости живљења и бављењу позориштем; има ли шта више од тога? – пита се Никола Ристановски.

-----------------------------------------------------------

Егон Савин: „Дервиш и смрт”, вечан и актуелан

(/slika2)Редитеља Егона Савина питали смо зашто је у овом тренутку одлучио да ради представу „Дервиш и смрт”?

- Зато што јеу питању велики роман. Зато што је то једно од најзначајнијих дела наше литературе. Зато што сматрам да то треба да буде оријентација Народног позоришта у Београду, да на свој репертоар поставља најзначајнија остварења наше драмске и литерарне баштине, зато што је то дело вечно и актуелно и за ово време. Померио сам га у педесете година прошлог века, када је Селимовић и живео. Вратио сам радњу романа у онај тоталитаризам који се Меше Селимовића много више тицао, а то је тоталитаризам младе југословенске државе, значи педесетих година. Положај и позиција интелектуалца и скептичност човека, тоје оно што нас се све дубоко тиче. То су основни разлози зашто радимо представу „Дервиш и смрт” - каже Егон Савин.

На питање зашто је улогу Ахмеда Нурудина поверио Николи Ристановском, редитељ Савин је одговорио:

- Зато што је то најтачнија подела за тај лик. Не знам да ли ће језичка баријера у потпуности бити савладана али то ми није ни било најважније. Оно што ми је било важно јесте његов сензибилитет, емотивност, темперамент. Никола Ристановски је јединствен глумац. Са великим успехом смо остварили две представе и очекујем позитивне реакцијеповодом наше сарадње на представи „Дервиш и смрт”.