„Вечна ватра” – програм који негује културу сећања

Неговањем културе сећања на људе и догађаје који су обележили значајне периоде у нашој историји, потврђује се колико баштинимо праве вредности и како млади уче од старијих генерација. Један у низу програма је и „Вечна ватра – Да се не заборави” који се сваке године одржава у јуну, поводом обележавања сећања на престанак НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.

Покровитељ догађаја, који је приређен у Парку пријатељства на Ушћу је Општина Нови Београд, а подршку је дало и Министарство за рад запошљавање, борачка и социјална питања у оквиру пројекта „Победнички”.  За организацију су били задужени Удружење бораца НОР-а Нови Београд, Покрет социјалиста и Удружење „Стара Бежанија” са чијим члановима су венеце на споменик Вечна ватра, посвећен жртвама НАТО бомбардовања, положили представници Београдског форума за свет равоправних, Фонд „Дијаспора за матицу” и СУБНОР Лаћарак.

Химну Републике Србије и родољубиве нумере извео је Дечји хор „Хорић” чији је уметнички руководилац и диригент проф. Марија Гаљевић.

Почасну стражу држао је одред новобеоградских извиђача „Пантер”. Уз рецитал је представљена и Стваралачка радионица „Чувари сећања” чији је руководилац Ангелина Гаљевић. Чула се и песничка реч Горана Лазовића, који је уручио и плакету првонаграђеном учеснику Међународног литерарног конкурса, а добио ју је Дарко Стефановић, ученик петог разреда Основне школе „Милан Ракић”. Овај даровити дечак, написао је песму „Слобода се пише великим словом”.

Публика је чула и поему о борби за слободу и беседу Драгана Стевића, коју је у његово име и у име жена из Покрета социјалиста, прочитала Светлана Прошевска.     

Учесници Спомен – трке „Горан Раичевић” добили су медаље, дипломе и пригодне мајице. Они су уједно својим ангажовање на стази, дали  допринос сећању и на све спортисте страдале у одбрани отаџбине. Оживљене су и Раичевићеве речи „Ко ће бранити праг моје куће, ако не ја”. Овогодишњи програм био је посебно посвећен овом хероју, јер је он, како је истакнуто, метафора патриотизма и страдања наших спортиста у ослободилачким ратовима.

Организатори наводе, да је атлетичар Горан Раичевић, страдао на Ђурђевдан 1999. године, на Косову и Метохији. Он је требало да представља нашу државу на маратону у Грчкој, али Рајко, како су га звали пријатељи и колеге, није размишљао о такмичењу док је земља била под НАТО агресијом. Обукао је униформу и осмог априла отишао на прву линију одбране, иако на то није био обавезан, јер је имао статус врхунског спортисте. По распореду је био у Трећем батаљону Приштинског корпуса. Када је настрадао у селу Качикол код Приштине Горан је имао непуних 36 година, иза себе је оставио супругу, сина и кћерку.

Чувари сећања на овог легендарног спортисту, истичу да је прве атлетске кораке направио 1975. године, као ђак петог разреда осмолетке када је учествовао на кросу „Политике”, чији је касније постао шестороструки првак. Наступао је за „Црвену звезду” и „Партизан”, али и за „Соко Врбас” и „Брус”, пет пута је тријумфовао и на „белом кросу” био вишеструки првак Балкана. Важио је за најбољег атлетичара на уличним тркама од 1980 до 1984. године.

Горан Раичевић је уз ове спортске резултате завршио и агрономију на Пољопривредном факултету у Београду. Последњи наступ за државну реперезентацију, имао је на Балканском кросу у Аранђеловцу, само месец дана пре погибије.

Организатори који различитим активностима негују културу сећања, поручују да ће остати верни својој мисији, што је потврдио и овај догађај у Парку пријатељства.