Србија у Одеси: Политика присутности

У недељи која се завршава уз велику несигурност на Блиском истоку и почетак отвореног сукоба Израела и Ирана, један догађај је привукао пажњу Европе, па донекле и наше јавности. Четврти Самит Украјина – Југоисточна Европа окупио је у Одеси овога пута председник Украјине, председник Зеленски, након истоименог самита у Грчкој, Албанији и Хрватској.

Са нашег западног Балкана у Одеси су биле Албанија, Црна Гора, Северна Македонија и Србија, као и Румунија, Молдавија, Бугарска, Грчка, Хрватска и Словенија из Европске уније и земаља које желе да јој се придруже. Самит Украјина – Југоисточна Европа је и сазван први пут у Атини августа 2023. са поруком да се регион Југоисточне Европе уједињује за мир и стабилност, док пружа подршку украјинском државном суверенитету и убрзава интеграције Украјине и земаља источног партнерства са Европском унијом.

Не треба занемарити ни чињеницу да је Одеса била под нападом Русије дроновима и ракетама само пар дана пред самит, да су државници ишли у град који је под претњом, што је лични чин државничке одговорности.

Нашој јавности треба појаснити и чињеницу да Украјина, као ни украјински народ нису ништа нажао учинили Србији кроз историју, било даљу, било ову историју која се данас пише.

Поставља се питање, док сукоб још увек траје у Украјини, шта може Србија учинити?

Одлазак председника Србије Александра Вучића у Одесу, на самит посвећен украјинској формули мира, није био ни удобна ни лака одлука, али је био потез државника који зна да се тишина у кључним тренуцима не опрашта, као и да постоји потреба да Србија буде тамо где се разговара.

Србија је добродошла у Украјину, у Одесу, где је званичнике дочекао Володимир Зеленски. Поред заједничких састанака, Зеленски је организовао и низ билатералних састанака, између осталих и са председником Србије. Ово уједно представља и одлазак првог званичника Србије у Украјину од почетка агресије 15. фебруара 2022. године.

Многи би желели да Србије буде изолована, али неутралност и принципијелност не значе нужно и изолацију, напротив.

Србија је у претходним годинама јасно гласала и стала уз Украјину у огромној већини резолуција у Генералној скупштини Уједињених нација, као и на другим међународним форумима. Србија је остала неутрална по питању увођења санкција Русији и највишим руским званичницима, став који је бранила и одбранила принципима, у не баш лаком окружењу земаља чланица Европске уније.

Присуство у Одеси показује да Србија неће допустити да јој други одређују геополитички простор, да је сврставају и да јој одређују границе спољнополитичког утицаја и интереса.

Самит у Одеси је фокусиран на Повељу УН, територијални интегритет Украјине и мирно решавање спорова. Иза свега тога Србија може и мора стати. Не можемо тражити поштовање територијалног интегритета Србије, а игнорисати исте принципе код других.

Након свих наших ратова деведесетих, Србија није савезник рата, већ партнер у миру. Ту су и мисије наше војске у мировним снагама УН у Демократској Републици Конго, Либану, на Кипру, у Централноафричкој републици, на Синају. Сада је 2025. година, 30 година је прошло од Дејтонског споразума који је донео мир у Босну и Херцеговину, више од четврт века је прошло од бомбардовања Југославије и време је да се иде даље, са свим тим искуствима из прошлости. Тако треба читати и поруку из Одесе да ће Србија помоћи реконструкцију ратом разорене Украјине. Тиме се шаље порука да је Србија добро препознала и основну вредност Европске уније – солидарност. Волео бих да видим више солидарности и са разореним градовима у бившој Југославији и мање дневнополитичких стрелица између непријатеља деведесетих. Живот је отишао даље, Европа је отишла даље и то се мора свакодневно понављати. Изазови су данас негде другде.

Присуство на скупу у Одеси шаље јасну поруку да Србија не подржава агресију на Украјину и то је добро прочитано и у европским медијима, од Ројтерса који је дао добар тон до других који су ту вест пренели.

Долазак Србије у Одесу отвара врата Бриселу, али није калкулантски потез, већ одређење и национални интерес Србије да, уз реформе у области владавине права, медијских слобода, изборних права, може бити значајан и поуздан партнер Европској унији.

Србија се често налази на раскрсници, од ње се не тражи много, већ само најосновније. Тражи се поштовање закона, Устава и свих вредности иза којих стоји Европска унија. Нису то велика очекивања, већ нормалност коју грађани Србије заслужују.

Самит у Одеси био је прилика да се та сложена позиција преточи у конкретан политички гест: показати да се Србија не боји да стане тамо где јој је место.

Неће ова посета променити однос сила, али може променити слику о Србији да није пасивни посматрач рата, већ активни учесник мировних разговора и планирања будућности. Да је држава која, иако мала, не седи по страни док Европа тражи решење за рат у свом дворишту.

У нашим политичким дебатама често чујемо: „Нећемо на Запад, нећемо на Исток, хоћемо своје.” Само што то „своје” подразумева да знаш где ти је место. Вучићева одлука да иде у Одесу јесте управо то – политика присутности, а не политика изговора.

Они који сумњају у искреност овог потеза, треба да се запитају шта би била алтернатива? Да останемо неми у тренутку када се свет окупља око Повеље УН, територијалног интегритета и права на мир?

Бити присутан значи бити одговоран, а дијалог никада није слабост.

*Правник, стручњак за људска права