Човек као полазиште

Ваљево – Један од отаца савременог сликарства говорио је да слику можете сликати само ако уђете у њу. То што је Џексон Полок тврдио некада давно, ми данас доживљавамо овде пред сликама Наода Зорића. Хтели да признате или не, ви сада стојите управо у његовим сликама, оне не дозвољавају никакву врсту поговора, оне су и својим форматом и својом темом и начином на који су изведене, у потпуности ауторитативне. Када се нађете пред њима, ви бивате директно увучени не само у садржај него и у комплетну естетику коју Наод има да изнесе. Пред Наодовим сликама некако се осећамо као код куће, оне делују потпуно познато, оне делују као део наше личне историје, оне делују као оно о чему смо често читали, говорили, као оно чиме смо се поносили, као део онога што хоћемо да сачувамо и понесемо са собом.

Овим речима се Наташа Кристић, историчарка уметности, обратила присутнима у Модерној галерији Ваљево у суботу на отварању изложбе Наода Зорића „Интерегнум”. Поставка обухвата слике и цртеже настале у периоду од 1998. до 2025. године и прва је самостална изложба црногорског сликара у ваљевском храму савремене уметности.

Наташа Кристић, која је и ауторка текста за каталог изложбе, Зорићево сликарство оценила је као изразито савремено и модерно, иако теме којима се бави делују класично и што преферира фигурални исказ, где се принцип човекове фигуре налази у правом плану.

Наодове слике су управо тако изразите и темељне због тога што оне вибрирају емоције у складу са сваким појединачним насликаним делом, оценила је Кристићева.

– За Наодово сликарство ви не можете рећи да вибрира једну тачну емоцију, пред сваким платном отвара се нова прича, нова слика и нова енергија. Да би се то изнело, Наод ставља пред себе један озбиљан задатак, а то је да раскине са свим естетикама које су познате и које су, на неки начин, пожељне, конвенционалне и социјално прихваћене. У Наодовом сликарству нема покушаја да се удовољи естетици лепог, његово сликарство је рудиментарно, оно је у потпуности искрено, оно је оголило људе, оно пулсира... – истакла је ова историчарка уметности.

– Ја волим да кажем да кад се нађем пред његовим сликама, имам осећај да оне на одређени начин крваре... Не као неко ко умире, него као неко ко пулсира ту енергију. Да бисте постигли такву емоцију у сликарству које тежи да буде екстремно експресивно и да вам се као такво препоручи, потребно је да ликовним језиком владате јако добро. То се на Наодовим сликама види. На његовим сликама се тај ентитет боје и линије непрестано преплиће, та два елемента су се у његовом сликарству у тој мери прожела да не можете да их разликујете, не можете јасно да кажете где почиње линија, а где се завршава, односно где почиње боја и где прераста у линију... – додала је она.

Сам уметник је у кратком разговору са новинарима после отварања изложбе пред својим делима рекао да су производ онога што је радио дуги низ година свог живота који је посвећен уметности. Потенцирао је искреност, истрајавање, континуитет, који је пресудно важан.

– Полазиште у мојој уметности јесте човек, биће које једино личи Богу, творцу свега видљивог и невидљивог. Ја сликам тог човека чији ја јесам део, од чије сам ја кости, крви и млека, ја сликам црногорског човека, сам припадам том црногорском човеку. Сликам тог динарског, кршног Црногорца, слободарца који је виши од свих планина и тај човек ме некако покреће, тај човек ми даје све оно што је битно у животу, промишљању, тај човек ме надахњује, од њега учим, дивим се његовом односу према животу, његовој вери да је слобода највеће људско достигнуће, да је то светиња – рекао је Зорић. И додао да се диви том човеку који брани и спреман је на жртву.

– Брани своју слободу, брани своју мајку, своје огњиште, свој кућни праг и, оно најсветије, брани своју веру, брани свој идентитет. То је нешто што је тог човека обележило кроз време, то је доказ његовог трајања, његове истрајности, постојања и данас. Како се не би неко ко покушава да промишља нешто о животу, а ја то пробам, не би дивио том човеку, таквом, посебном, усуђујем се рећи. То је моја инспирација и неко моје промишљање и о самом мом животу – поручио је Наод Зорић.

Мимо закона анатомије

Наодово сликарство успева да буде вишеслојно, да у себи сакрије мноштво тих унутрашњих дијалога, оценила је Наташа Кристић и приметила:

– Наод одбија да одговара законима анатомије, на које нас наводи класично сликарство. Изокефалија и предимензионирана анатомија није нешто ново, али је на овим сликама изразито лепо, управо због тога што појачава експресију. Људи на Наодовим сликама, поред тога што су често живи, аутентични, историјски симболи, као Мило Јововић или Сердар Јанко, истовремено су и некакви стубови земље. То су изразите вертикале које потенцирају једну умреженост у богочовечанску вертикалу која пулсира негде у нама...

Говорећи даље она је рекла:

– Оно што је извесно на овим сликама то је да оне позивају на једну врсту социјалне одговорности, оне се једним огромним вапајем који долази из тишине обраћају свима нама који стојимо у једном свету који се немилосрдно буквализује и драстично мења. У тим променама често немамо времена да застанемо и размишљамо, а ово сликарство је такво да нас тера да станемо и да видимо шта то постоји у свету који остављамо иза себе, шта је то у нама што смо заборавили, успавали или још увек нисмо открили, а што је вредно да буде пренесено у неки свет будућности.