Čovek kao polazište

Valjevo – Jedan od otaca savremenog slikarstva govorio je da sliku možete slikati samo ako uđete u nju. To što je Džekson Polok tvrdio nekada davno, mi danas doživljavamo ovde pred slikama Naoda Zorića. Hteli da priznate ili ne, vi sada stojite upravo u njegovim slikama, one ne dozvoljavaju nikakvu vrstu pogovora, one su i svojim formatom i svojom temom i načinom na koji su izvedene, u potpunosti autoritativne. Kada se nađete pred njima, vi bivate direktno uvučeni ne samo u sadržaj nego i u kompletnu estetiku koju Naod ima da iznese. Pred Naodovim slikama nekako se osećamo kao kod kuće, one deluju potpuno poznato, one deluju kao deo naše lične istorije, one deluju kao ono o čemu smo često čitali, govorili, kao ono čime smo se ponosili, kao deo onoga što hoćemo da sačuvamo i ponesemo sa sobom.

Ovim rečima se Nataša Kristić, istoričarka umetnosti, obratila prisutnima u Modernoj galeriji Valjevo u subotu na otvaranju izložbe Naoda Zorića „Interegnum”. Postavka obuhvata slike i crteže nastale u periodu od 1998. do 2025. godine i prva je samostalna izložba crnogorskog slikara u valjevskom hramu savremene umetnosti.

Nataša Kristić, koja je i autorka teksta za katalog izložbe, Zorićevo slikarstvo ocenila je kao izrazito savremeno i moderno, iako teme kojima se bavi deluju klasično i što preferira figuralni iskaz, gde se princip čovekove figure nalazi u pravom planu.

Naodove slike su upravo tako izrazite i temeljne zbog toga što one vibriraju emocije u skladu sa svakim pojedinačnim naslikanim delom, ocenila je Kristićeva.

– Za Naodovo slikarstvo vi ne možete reći da vibrira jednu tačnu emociju, pred svakim platnom otvara se nova priča, nova slika i nova energija. Da bi se to iznelo, Naod stavlja pred sebe jedan ozbiljan zadatak, a to je da raskine sa svim estetikama koje su poznate i koje su, na neki način, poželjne, konvencionalne i socijalno prihvaćene. U Naodovom slikarstvu nema pokušaja da se udovolji estetici lepog, njegovo slikarstvo je rudimentarno, ono je u potpunosti iskreno, ono je ogolilo ljude, ono pulsira... – istakla je ova istoričarka umetnosti.

– Ja volim da kažem da kad se nađem pred njegovim slikama, imam osećaj da one na određeni način krvare... Ne kao neko ko umire, nego kao neko ko pulsira tu energiju. Da biste postigli takvu emociju u slikarstvu koje teži da bude ekstremno ekspresivno i da vam se kao takvo preporuči, potrebno je da likovnim jezikom vladate jako dobro. To se na Naodovim slikama vidi. Na njegovim slikama se taj entitet boje i linije neprestano prepliće, ta dva elementa su se u njegovom slikarstvu u toj meri prožela da ne možete da ih razlikujete, ne možete jasno da kažete gde počinje linija, a gde se završava, odnosno gde počinje boja i gde prerasta u liniju... – dodala je ona.

Sam umetnik je u kratkom razgovoru sa novinarima posle otvaranja izložbe pred svojim delima rekao da su proizvod onoga što je radio dugi niz godina svog života koji je posvećen umetnosti. Potencirao je iskrenost, istrajavanje, kontinuitet, koji je presudno važan.

– Polazište u mojoj umetnosti jeste čovek, biće koje jedino liči Bogu, tvorcu svega vidljivog i nevidljivog. Ja slikam tog čoveka čiji ja jesam deo, od čije sam ja kosti, krvi i mleka, ja slikam crnogorskog čoveka, sam pripadam tom crnogorskom čoveku. Slikam tog dinarskog, kršnog Crnogorca, slobodarca koji je viši od svih planina i taj čovek me nekako pokreće, taj čovek mi daje sve ono što je bitno u životu, promišljanju, taj čovek me nadahnjuje, od njega učim, divim se njegovom odnosu prema životu, njegovoj veri da je sloboda najveće ljudsko dostignuće, da je to svetinja – rekao je Zorić. I dodao da se divi tom čoveku koji brani i spreman je na žrtvu.

– Brani svoju slobodu, brani svoju majku, svoje ognjište, svoj kućni prag i, ono najsvetije, brani svoju veru, brani svoj identitet. To je nešto što je tog čoveka obeležilo kroz vreme, to je dokaz njegovog trajanja, njegove istrajnosti, postojanja i danas. Kako se ne bi neko ko pokušava da promišlja nešto o životu, a ja to probam, ne bi divio tom čoveku, takvom, posebnom, usuđujem se reći. To je moja inspiracija i neko moje promišljanje i o samom mom životu – poručio je Naod Zorić.

Mimo zakona anatomije

Naodovo slikarstvo uspeva da bude višeslojno, da u sebi sakrije mnoštvo tih unutrašnjih dijaloga, ocenila je Nataša Kristić i primetila:

– Naod odbija da odgovara zakonima anatomije, na koje nas navodi klasično slikarstvo. Izokefalija i predimenzionirana anatomija nije nešto novo, ali je na ovim slikama izrazito lepo, upravo zbog toga što pojačava ekspresiju. Ljudi na Naodovim slikama, pored toga što su često živi, autentični, istorijski simboli, kao Milo Jovović ili Serdar Janko, istovremeno su i nekakvi stubovi zemlje. To su izrazite vertikale koje potenciraju jednu umreženost u bogočovečansku vertikalu koja pulsira negde u nama...

Govoreći dalje ona je rekla:

– Ono što je izvesno na ovim slikama to je da one pozivaju na jednu vrstu socijalne odgovornosti, one se jednim ogromnim vapajem koji dolazi iz tišine obraćaju svima nama koji stojimo u jednom svetu koji se nemilosrdno bukvalizuje i drastično menja. U tim promenama često nemamo vremena da zastanemo i razmišljamo, a ovo slikarstvo je takvo da nas tera da stanemo i da vidimo šta to postoji u svetu koji ostavljamo iza sebe, šta je to u nama što smo zaboravili, uspavali ili još uvek nismo otkrili, a što je vredno da bude preneseno u neki svet budućnosti.