Пронашао Годоа за Нишлије

Случајно сам једном помислио шта ли је Годо радио док су га чекали. Онда сам то и написао и после 12 година чекања, ето представе на сцени Академског позоришта СКЦ Ниш, каже Велибор Петковић

Велибор Веља Петковић је психолог, новинар, прозни писац, водитељ најзначајнијих нишких културних манифестација: Нишвила, Хорских свечаности, Књижевне колоније Сићево, књижевних вечери, значајних годишњица, научних и стручних скупова, уредник „Фестивалских новина Филмских сусрета”... И тако већ деценијама.

По диктату нужности, Велибор се селио из професије у професију, с једног радног места на друго, временом се показало – одговарајуће! Али то траје док га нови ветрови транзиционих промена и егзистенцијални диктати не изместе у нови простор и нову професију. У академску заједницу, и најновије – на даске које живот значе као аутора драме „Код Годоа и његових”.

Иако је био студент генерације психологије на Филозофском факултету у Нишу, Веља ни дана није радио као психолог, јер за њега није било места у граду у који је дошао из Тузле. Из Босне је са 12 година, колико је имао када је с родитељима дошао у Ниш, уз чист глас донео и правилан акценат, што ће добро „лећи” да са средњом новинарском школом и дипломом психолога потражи „ухлебљење” у Радио Нишу. Прво као новинар-водитељ и спикер, потом новинар-репортер, главни и одговорни уредник, једно време и као директор установе. Али је Радио Ниш у цунамију транзиције и неуспелих приватизација остао „без доброг гласа” у српском медијском простору, а Велибор после 27 година рада у новинарству, од тога 20 на радију, без радија као морнар без брода. Из затвореног простора као глава породице и отац двоје деце нашао се на широм отвореном тржишту рада.

Како је доживео развод без парнице од Радио Ниша и новинарства, Веља говори на свој начин:

– Гашење Радио Ниша на Младенце 2010. године било је шокантно за цео град. Био је то наставак пропасти у свим сферама, од привреде до културе, медија и спорта. Могло се очајавати или борити и ојачати. Нас неколико са „Сплава Медузе” наставило је да ради у дописништву Другог програма Радио Београда, али уз често подсећање да не шаљемо превише прилога, јер у Србији има много градова, није Ниш једини. После две деценије изашао сам из радио-кутије и почео да водим сваку манифестацију или програм повезан са културом, науком и уметношћу. Психологија и новинарство су идеална припрема за посао модератора и тако су ме приметили са Департмана за комуникологију и новинарство Филозофског факултета у Нишу. Пошто сам већ имао диплому мастера журналистике, уписао сам докторске студије филологије и са 50 година постао асистент на двоцифреном броју предмета – од Увода у новинарство до Естетике комуникације. Вредело је, јер сам „вратио дуг” Нишлији Душану Радовићу, докторатом о трансмедијалности његових текстова који путују од новина и књига кроз радио и телевизију до позоришних сцена и интернет портала. Један такав портал је и рад са студентима, невероватно позитивно искуство, јер креативност се буди узајамно.

„Успутно” писање прича и објављивање књига, широко образовање, дружељубивост и фина  духовитост „преквалификовали” су Велибора у водитеља значајних манифестација који овај не баш лаки и захтевни посао зачини својим племенитим вишком – знањем, хумором, манирима. На питање с којим мислима и осећањима је „изашао у свет” и постао видљив, а као водитељ – још и видљивији од свих – Веља се и брзо и реско сећа неких незаборавних ситуација.

– Те године кад је угашен Радио Ниш водио сам један музички програм крај мартиријума, храма из четвртог века, када је изведен „Уробор” композитора Братислава Петковића. Падала је киша, па сам то повезао са лакримаријумима, посудама за сузе исплакане на месту страдања хришћана пре Миланског едикта. То је било довољно да ме уметничка директорка Хорских свечаности ангажује да водим ову бијеналну манифестацију, што је шокирало многе у граду. „Па он је радио-водитељ, хоће ли умети да хода по бини?”, питао је неко компетентан. А догодило се да на свечано отварање није дошао градоначелник, па сам импровизовао и позвао Даринку Матић Маровић да она отвори Хорске свечаности и то је одушевило и њу и публику. Мислим да је искреност кључна за све добро у свему.

Омиљене манифестације су му Нишвил џез фестивал и Књижевна колонија Сићево. Објашњава и зашто и шта су му све даровале, које муке и усхите током трајања програма:

– Упознао сам велике људе који живе по Борхесовом правилу да је „слава неразумевање и то најгора врста”, тако да се понашају природно. Када сам као члан жирија и водитељ истовремено, уручио награду „Рамонда сербика” песнику Новици Тадићу, он ме је питао из ког сам села између Никшића и Требиња, јер само тамо су људи тако мршави, пошто нема довољно ни хране ни воде. Онда је показао на себе, и закључио: „Сигурно смо земљаци!” Публика воли такве „испаде” из протокола, а ја обожавам, јер протоколарност је смрт креативности. Недавно ме је Матија Бећковић похвалио за јавно читање његове „Каже”, па нисам могао да не одговорим: „Знам једног човека који то боље чита, јер је сам написао.”

Један од трагова бављења овим послом је и прилика за поређење културног Ниша пре и после, некада и сада.

– Свако време има своје врлине и мане, али памтим да је лето у Нишу било ужасно дуго и досадно кад сам био млад и остајао у граду. Сада се непрекидно нешто догађа, ово је заиста Нишвил из прича Зорана Ћирића, чудеснији од Маркесовог Маконда. Може се живети природно и ако је неко академик, јер Нишлије на то не обраћају пажњу, никога није брига за то, већ је једино важно какав је ко човек.

Ових дана и његова драмска духовитост је постала видљива. На позоришној сцени. Свог „пронађеног” Годоа „извео” је пред позоришну публику.

– Имао сам срећу да прочитам да су Бекетови Владимир и Естрагон кловнови и зато волим драму „Чекајући Годоа” још од гимназије. Случајно сам једном помислио шта ли је Годо радио док су га чекали. Онда сам то и написао и после 12 година чекања, ето представе „Код Годоа и његових” на сцени Академског позоришта СКЦ Ниш. Премијера је била у Народном позоришту, играна је на дан градске славе Ниша у сали Позоришта лутака, сада путује по фестивалима, а ја се чудим како је Бекет у Нишу постао општеприхваћен тек после мог шаљивог омажа.

Велибор Веља Петковић закључује да му је близак хумор који не повређује друге, као онај Бохумила Храбала:

– Дуго сам мислио да је духовитост најбољи знак високе интелигенције, али сам схватио да је то ипак доброта. А хумор је стварно чудесни животни сок који нас чини ведрима. Кад ми жена каже: „Ниси ти духовит, ти си само смешан!”, то ме стварно насмеје и признајем јој да је духовита.

К. Панчић Миленковић