Pronašao Godoa za Nišlije

Slučajno sam jednom pomislio šta li je Godo radio dok su ga čekali. Onda sam to i napisao i posle 12 godina čekanja, eto predstave na sceni Akademskog pozorišta SKC Niš, kaže Velibor Petković

Velibor Velja Petković je psiholog, novinar, prozni pisac, voditelj najznačajnijih niških kulturnih manifestacija: Nišvila, Horskih svečanosti, Književne kolonije Sićevo, književnih večeri, značajnih godišnjica, naučnih i stručnih skupova, urednik „Festivalskih novina Filmskih susreta”... I tako već decenijama.

Po diktatu nužnosti, Velibor se selio iz profesije u profesiju, s jednog radnog mesta na drugo, vremenom se pokazalo – odgovarajuće! Ali to traje dok ga novi vetrovi tranzicionih promena i egzistencijalni diktati ne izmeste u novi prostor i novu profesiju. U akademsku zajednicu, i najnovije – na daske koje život znače kao autora drame „Kod Godoa i njegovih”.

Iako je bio student generacije psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, Velja ni dana nije radio kao psiholog, jer za njega nije bilo mesta u gradu u koji je došao iz Tuzle. Iz Bosne je sa 12 godina, koliko je imao kada je s roditeljima došao u Niš, uz čist glas doneo i pravilan akcenat, što će dobro „leći” da sa srednjom novinarskom školom i diplomom psihologa potraži „uhlebljenje” u Radio Nišu. Prvo kao novinar-voditelj i spiker, potom novinar-reporter, glavni i odgovorni urednik, jedno vreme i kao direktor ustanove. Ali je Radio Niš u cunamiju tranzicije i neuspelih privatizacija ostao „bez dobrog glasa” u srpskom medijskom prostoru, a Velibor posle 27 godina rada u novinarstvu, od toga 20 na radiju, bez radija kao mornar bez broda. Iz zatvorenog prostora kao glava porodice i otac dvoje dece našao se na širom otvorenom tržištu rada.

Kako je doživeo razvod bez parnice od Radio Niša i novinarstva, Velja govori na svoj način:

– Gašenje Radio Niša na Mladence 2010. godine bilo je šokantno za ceo grad. Bio je to nastavak propasti u svim sferama, od privrede do kulture, medija i sporta. Moglo se očajavati ili boriti i ojačati. Nas nekoliko sa „Splava Meduze” nastavilo je da radi u dopisništvu Drugog programa Radio Beograda, ali uz često podsećanje da ne šaljemo previše priloga, jer u Srbiji ima mnogo gradova, nije Niš jedini. Posle dve decenije izašao sam iz radio-kutije i počeo da vodim svaku manifestaciju ili program povezan sa kulturom, naukom i umetnošću. Psihologija i novinarstvo su idealna priprema za posao moderatora i tako su me primetili sa Departmana za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu. Pošto sam već imao diplomu mastera žurnalistike, upisao sam doktorske studije filologije i sa 50 godina postao asistent na dvocifrenom broju predmeta – od Uvoda u novinarstvo do Estetike komunikacije. Vredelo je, jer sam „vratio dug” Nišliji Dušanu Radoviću, doktoratom o transmedijalnosti njegovih tekstova koji putuju od novina i knjiga kroz radio i televiziju do pozorišnih scena i internet portala. Jedan takav portal je i rad sa studentima, neverovatno pozitivno iskustvo, jer kreativnost se budi uzajamno.

„Usputno” pisanje priča i objavljivanje knjiga, široko obrazovanje, druželjubivost i fina  duhovitost „prekvalifikovali” su Velibora u voditelja značajnih manifestacija koji ovaj ne baš laki i zahtevni posao začini svojim plemenitim viškom – znanjem, humorom, manirima. Na pitanje s kojim mislima i osećanjima je „izašao u svet” i postao vidljiv, a kao voditelj – još i vidljiviji od svih – Velja se i brzo i resko seća nekih nezaboravnih situacija.

– Te godine kad je ugašen Radio Niš vodio sam jedan muzički program kraj martirijuma, hrama iz četvrtog veka, kada je izveden „Urobor” kompozitora Bratislava Petkovića. Padala je kiša, pa sam to povezao sa lakrimarijumima, posudama za suze isplakane na mestu stradanja hrišćana pre Milanskog edikta. To je bilo dovoljno da me umetnička direktorka Horskih svečanosti angažuje da vodim ovu bijenalnu manifestaciju, što je šokiralo mnoge u gradu. „Pa on je radio-voditelj, hoće li umeti da hoda po bini?”, pitao je neko kompetentan. A dogodilo se da na svečano otvaranje nije došao gradonačelnik, pa sam improvizovao i pozvao Darinku Matić Marović da ona otvori Horske svečanosti i to je oduševilo i nju i publiku. Mislim da je iskrenost ključna za sve dobro u svemu.

Omiljene manifestacije su mu Nišvil džez festival i Književna kolonija Sićevo. Objašnjava i zašto i šta su mu sve darovale, koje muke i ushite tokom trajanja programa:

– Upoznao sam velike ljude koji žive po Borhesovom pravilu da je „slava nerazumevanje i to najgora vrsta”, tako da se ponašaju prirodno. Kada sam kao član žirija i voditelj istovremeno, uručio nagradu „Ramonda serbika” pesniku Novici Tadiću, on me je pitao iz kog sam sela između Nikšića i Trebinja, jer samo tamo su ljudi tako mršavi, pošto nema dovoljno ni hrane ni vode. Onda je pokazao na sebe, i zaključio: „Sigurno smo zemljaci!” Publika voli takve „ispade” iz protokola, a ja obožavam, jer protokolarnost je smrt kreativnosti. Nedavno me je Matija Bećković pohvalio za javno čitanje njegove „Kaže”, pa nisam mogao da ne odgovorim: „Znam jednog čoveka koji to bolje čita, jer je sam napisao.”

Jedan od tragova bavljenja ovim poslom je i prilika za poređenje kulturnog Niša pre i posle, nekada i sada.

– Svako vreme ima svoje vrline i mane, ali pamtim da je leto u Nišu bilo užasno dugo i dosadno kad sam bio mlad i ostajao u gradu. Sada se neprekidno nešto događa, ovo je zaista Nišvil iz priča Zorana Ćirića, čudesniji od Markesovog Makonda. Može se živeti prirodno i ako je neko akademik, jer Nišlije na to ne obraćaju pažnju, nikoga nije briga za to, već je jedino važno kakav je ko čovek.

Ovih dana i njegova dramska duhovitost je postala vidljiva. Na pozorišnoj sceni. Svog „pronađenog” Godoa „izveo” je pred pozorišnu publiku.

– Imao sam sreću da pročitam da su Beketovi Vladimir i Estragon klovnovi i zato volim dramu „Čekajući Godoa” još od gimnazije. Slučajno sam jednom pomislio šta li je Godo radio dok su ga čekali. Onda sam to i napisao i posle 12 godina čekanja, eto predstave „Kod Godoa i njegovih” na sceni Akademskog pozorišta SKC Niš. Premijera je bila u Narodnom pozorištu, igrana je na dan gradske slave Niša u sali Pozorišta lutaka, sada putuje po festivalima, a ja se čudim kako je Beket u Nišu postao opšteprihvaćen tek posle mog šaljivog omaža.

Velibor Velja Petković zaključuje da mu je blizak humor koji ne povređuje druge, kao onaj Bohumila Hrabala:

– Dugo sam mislio da je duhovitost najbolji znak visoke inteligencije, ali sam shvatio da je to ipak dobrota. A humor je stvarno čudesni životni sok koji nas čini vedrima. Kad mi žena kaže: „Nisi ti duhovit, ti si samo smešan!”, to me stvarno nasmeje i priznajem joj da je duhovita.

K. Pančić Milenković