Кад по­ли­ти­ка и у со­ка­ке за­ђе

Ва­ље­во – У Ва­љев­ској Ло­зни­ци, од бе­о­град­ског пу­та па пре­ма за­се­о­ку Шљи­вак во­ди леп ас­фалт­ни пут. Ас­фал­ти­ра­ни су и ско­ро сви при­ла­зни со­ка­ци пре­ма ку­ћа­ма ме­шта­на. Ско­ро сви...

Ус­пут, пи­та­мо јед­ног од до­ма­ћи­на ка­ко да до­ђе­мо до ку­ће Жи­во­ра­да Јо­ки­ћа, а он јед­но­став­но об­ја­шња­ва:

– Кад иза­ђе­те на за­ра­ван, про­ђе­те гро­бље и тра­фо, ви­де­ће­те де­сно два со­ка­ка је­дан по­ред дру­гог – је­дан ас­фал­ти­ран, дру­ги ни­је. Е, тај што ни­је во­ди до Жи­во­ра­до­ве ку­ће.

И ствар­но, ни­шта чо­век ни­је сла­гао, ла­ко про­на­ђо­смо и низ стр­ми, пра­шња­ви, пун ру­па и ка­ме­ња, со­как ду­га­чак не­што пре­ко 200 ме­та­ра, по­ред ко­јег па­ра­лел­но иде дру­ги, ле­по ас­фал­ти­ран, сти­го­смо до Жи­во­ра­до­вог до­ма. Осам­де­сет­пе­то­го­ди­шњи ста­ри­на, хро­нич­ни бо­ле­сник, жи­ви ов­де са те­шко бо­ле­сном су­пру­гом, си­ном Ра­до­ва­ном и ње­го­вом по­ро­ди­цом – су­пру­га и дво­је ма­ле де­це. Сва­ког да­на, по ви­ше пу­та, ко­ли­ма или пе­шке, пе­њу се и спу­шта­ју пра­шња­вим, ка­ме­ни­тим, стр­мим со­ка­ком. Де­ца у шко­лу и из шко­ле, су­пру­га на по­сао и са по­сла, Ра­до­ван у њи­ве и са њи­ва, Жи­во­рад и су­пру­га код ле­ка­ра и на­зад...

Цео за­се­ок Шљи­вак је, бар што се пу­те­ва ти­че, пра­во „се­ло мо­је леп­ше од Па­ри­за”, све је ас­фал­ти­ра­но, са­мо им Жи­во­ра­дов со­как, у ко­јем су осим Јо­ки­ћа још две ку­ће – ква­ри про­сек.

Ас­фалт је ура­ђен пре не­што ви­ше од го­ди­ну и по да­на у јед­ној од пред­из­бор­них кам­па­ња, сви со­ка­ци су ас­фал­ти­ра­ни, осим овог, за­по­чи­ње при­чу Ра­до­ван Јо­кић, по­љо­при­вред­ник ко­ји га­ји 17 гр­ла круп­не сто­ке, од ко­јих су де­сет кра­ве му­за­ре, оста­ло ју­над, пре­да­је мле­ко, има ов­це, сви­ње... Об­ра­ђу­је пу­но зе­мље, сво­је и узе­те у за­куп, а 80 од­сто има­ња на­ла­зи му се не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра ода­тле, до­ле пре­ко бе­о­град­ског пу­та и пру­ге. Стал­но мо­ра да до­во­зи и од­во­зи трак­то­ром са при­ко­ли­цом хра­ну за сто­ку и све оста­ло нео­п­ход­но за функ­ци­о­ни­са­ње до­ма­ћин­ства. И сва­ки пут му си­ла­зак и пе­ња­ње не­ас­фал­ти­ра­ним со­ка­ком пре­сед­не. По­сле ки­ше мо­ра да до­те­ру­је ка­мен из ка­ме­но­ло­ма, да на­си­па. Кад пад­не снег, бо­га мо­ли да он и ње­го­ви оста­ну жи­ви низ со­как...

– Ра­ђе­но је пред из­бо­ре, сви со­ка­ци у Шљи­ва­ку ас­фал­ти­ра­ни, осим на­шег. Ре­кли су ми да ни­је ура­ђе­но за­то што се прет­по­ста­вља да смо на­кло­ње­ни опо­зи­ци­ји. Био је до­го­вор да се ура­ди и на­ма, али се по­сле не­ко уме­шао... – без дла­ке на је­зи­ку при­ча Ра­до­ван. Ис­ти­че да ни­кад ни­је био не­што по­себ­но по­ли­тич­ки ак­ти­ван, али да сма­тра да кад се по­ма­же љу­ди­ма, тре­ба по­мо­ћи сви­ма, по­себ­но они­ма ко­ји, као он, при­вре­ђу­ју, ра­де на има­њу.

– Сма­трам да мо­је по­ли­тич­ко опре­де­ље­ње не тре­ба да има ве­зе са ас­фал­ти­ра­њем со­ка­ка. Ов­де су со­ка­ци ас­фал­ти­ра­ни и не­ким пен­зи­о­не­ри­ма, а ја ми­слим да је ва­жни­је то што ја при­вре­ђу­јем, имам сто­ку, об­ра­ђу­јем зе­мљу. Нај­ве­ћи део има­ња ми је ис­под пру­ге, стал­но сам на ре­ла­ци­ји њи­ва–ку­ћа, а шта мо­гу да из­ву­чем ова­квим пу­тем? Ако је већ ра­ђе­но, тре­ба­ло је да бу­де ура­ђе­но сви­ма, без об­зи­ра на то ко­ја је ко по­ли­тич­ка оп­ци­ја. Не­ка ме и де­кла­ри­шу као опо­зи­ци­ју, ка­кве то ве­зе има са ас­фал­ти­ра­њем со­ка­ка, по­го­то­во ка­да је сви­ма у за­се­о­ку ас­фал­ти­ра­но? Ја про­из­во­дим хра­ну за љу­де, ја ра­дим за ову др­жа­ву! Ово је сра­мо­та! – по­ру­чу­је Ра­до­ван Јо­кић. И под­се­ћа на стал­не при­че да се­ља­ци тре­ба да оста­ну на се­лу:

– Па, ка­ко да оста­ну на се­лу? Ја сам ов­де је­ди­ни од мо­је ге­не­ра­ци­је ко­ји је остао на се­лу!

А на пи­та­ње да ли су се он и ње­го­ва по­ро­ди­ца обра­ћа­ли не­ко­ме од над­ле­жних, да ли су се жа­ли­ли због ова­квог ста­ту­са, од­го­ва­ра пи­та­њем:

– А ко­ме да се жа­лим?