САД и Европска унија уништавају УН

Када Џефри Сакс каже да свет срља ка трећем светском рату, то није сензационализам, већ упозорење да се црвена лампица упалила. Док светски лидери позирају на самитима и декларативно „позивају на мир” на Блиском истоку, у позадини се вуку потези који неодољиво подсећају на предвечерје рата у Ираку, сматра овај утицајни амерички економиста, професор на Универзитету Колумбија и некадашњи саветник тројице генералних секретара Уједињених нација: Кофија Анана, Бан Ки Муна и Антонија Гутереса.

„У овом тренутку постоје упозорења о могућем непосредном америчком нападу на Иран. То би могло да доведе до крвопролића попут оног у рату у Ираку – или нечег далеко горег. Могло би да дође до ескалације и употребе нуклеарног оружја, од стране Израела или неке друге земље. Амерички председник Доналд Трамп даје грубе јавне претње какве нисмо видели од тридесетих година прошлог века”, истиче Сакс ексклузивно за „Политику”.

Поменули сте америчку инвазију на Ирак 2003. године, али касније је откривено да Садам Хусеин заправо није поседовао оружје за масовно уништење, што је био један од разлога за интервенцију. С обзиром на то да су иранска нуклеарна постројења под 24-часовним надзором Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), да ли је то још једна сличност?

Ово је израелско-америчка операција чији је циљ рушење режима у Ирану. Она је заправо директно повезана с том 2003. годином и део је истог ширег плана, иако је спроведен с 22 године закашњења. Знамо да су Сједињене Америчке Државе још 2001. године, заједно с Израелом, припремиле план за седам ратова у пет година, у циљу уклањања влада које су подржавале палестински народ. Тих седам земаља су: Ирак, Либан, Сирија, Либија, Сомалија, Судан – и, наравно, Иран. Сада смо у том седмом рату.

Садам Хусеин је убијен. Исто се догодило и с Муамером ел Гадафијем након што је Либија одустала од нуклеарног програма. С друге стране, Северна Кореја има атомску бомбу – и нико је не напада. Може ли најновији израелски напад да гурне Иран ка развоју нуклеарне бомбе управо због тога?

Сједињене Америчке Државе вероватно би започеле општи рат да то спрече. Због тога смо тренутно на путу који може да доведе до трећег светског рата. Зато би земље света требало да захтевају од САД да не започну још један велики рат и да се сви проблеми реше преговорима – што је апсолутно могуће.

Да ли ће овај сукоб преусмерити амерички фокус с помоћи Украјини на Блиски исток?

То се већ догодило. Нико у политичким круговима САД више не обраћа пажњу на Украјину.

Раније сте изјавили да тзв. пријатељи Украјине у суштини уништавају ту земљу охрабрујући је да настави рат. Колико још дуго Кијев може да издржи?

Не још дуго.

Кад се рат заврши, какву будућност видите за Украјину?

Брзином којом се рат тренутно одвија, верујем да би Украјина могла да изгуби целу обалу Црног мора, укључујући Одесу, ако не пристане на мир. Услови за прекид непријатељстава за Украјину се погоршавају још од државног удара 2014. године, који је Америка подржала. Свако одлагање мира, почевши од одбијања Кијева да спроведе одредбе из споразума Минск 2, било је изузетно скупо за ту земљу.

Раније сте рекли да је Србија исправно поступила што није увела санкције Русији и да њена жеља да одржи добре односе са све три стране показује да је за мир. Може ли таква политика да штети односима Србије са ЕУ, с обзиром на притиске који долазе из Брисела?

Да, то ће сигурно нарушити односе с руководством Европске уније у Бриселу, јер је кабинет председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен русофобан и ратнохушкачки. Ипак, Србија ће у ЕУ пронаћи све већи број земаља које слично размишљају, попут Мађарске и Словачке. А списак влада које се противе рату у Украјини и ширењу НАТО-а сада расте.

У недавном интервјуу с Такером Карлсоном рекли сте да је НАТО бомбардовање Југославије 1999. било скандалозно и потпуно погрешно. Шта сматрате да је био стварни циљ те кампање?

Циљ је заправо био да се Србија подели и да се Русији покаже ко је „прави газда”. Бомбардовање Србије је можда, бар делимично, било последица ривалства између Мадлен Олбрајт и Ричарда Холбрука, који су се надметали ко ће постати државни секретар у администрацији Ала Гора, пошто су претпостављали да ће он победити Џорџа Буша Млађег на америчким изборима 2000. године. Прича се да је Олбрајтова желела рат како би осујетила Холбрукову дипломатију. Нисам сигуран да је то истина, али свакако звучи вероватно.

У Србији се често каже да је агресија НАТО-а била први корак ка урушавању међународног права, које је касније прекршено у Ираку и Либији... Данас, више од 25 година касније, с ратовима у Украјини и на Блиском истоку, видимо да међународне институције више немају исту снагу. Шта треба да се деси да би Уједињене нације и Савет безбедности УН повратили свој ауторитет?

Уједињене нације су дубоко рањене, можда и фатално, догађајима који се управо одвијају. САД и Европска унија уништавају, ако не и убијају УН, тако што без стида напуштају поштовање Повеље УН. Сетимо се члана 2, став 4: „Сви чланови ће се у својим међународним односима уздржати од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, или на било који други начин неспојив са циљевима Уједињених нација.” Вашингтон и Брисел управо сада из часа у час крше ову одредбу у односу на Иран.

Иде ли свет ка мултиполарности – и да ли ће то донети мир или још веће тензије?

Свет је већ мултиполаран. Велике силе су САД, ЕУ с Уједињеним Краљевством, Русија, Кина и Индија. Све су то нуклеарне силе. Остале нуклеарно наоружане државе – Израел, Пакистан и Северна Кореја – додатно повећавају мултиполарност, глобалне опасности и сложеност. Сама мултиполарност не доноси ни мир ни рат – то зависи, пре свега, од избора које праве велике силе и од начина на који се односе према осталим нуклеарно наоружаним државама.

У прошлости сте блиско сарађивали с бројним светским лидерима. Ко је на вас оставио највећи утисак?

Моју безрезервну подршку имао је један лидер који је, нажалост, омражен у својој земљи: Михаил Горбачов. Он је био велики човек мира и велики државник. Поткопали су га уски интереси америчких и европских елита, које су желеле „победу” над Совјетским Савезом, а потом и над Русијом, уместо мира. Резултат је била масовна дестабилизација постсовјетских држава, која је довела до њиховог презира према Горбачову. Тај презир, колико год био разумљив, требало би пре да буде усмерен ка ароганцији Америке и Европске уније у тим годинама – која, нажалост, траје и данас.