Ко­ме и за­што сме­та Ве­сна Бра­тић

Од на­шег до­пи­сни­ка

Под­го­ри­ца – Ве­сна Бра­тић ни­је пр­ва же­на у Цр­ној Го­ри ко­ја је ка­жње­на јер се усу­ди­ла да ми­сли сво­јом гла­вом, да не бу­де по­ли­тич­ки по­слу­шник и да не при­ста­је на ћу­та­ње пред пар­тиј­ским при­ви­ле­ги­ја­ма. Али је­сте ме­ђу рет­ки­ма ко­је су свој по­сао у из­вр­шној вла­сти оба­вља­ле с ин­те­гри­те­том ко­ји очи­глед­но ни­је по уку­су ни ста­рим ни но­вим цен­три­ма мо­ћи.

Она је ван­ред­ни про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та Цр­не Го­ре. Би­ла је ми­ни­стар­ка про­све­те, на­у­ке, кул­ту­ре и спор­та у вла­ди Здрав­ка Кри­во­ка­пи­ћа. У цр­но­гор­ском дру­штву у ко­јем је зло­у­по­тре­ба по­ло­жа­ја го­ди­на­ма про­ла­зи­ла не­ка­жње­но, по­ку­шај Ве­сне Бра­тић да уве­де ред у обра­зов­ни си­стем ту­ма­чи се као – ре­ван­ши­зам. Они ко­ји­ма је сме­та­ло што су го­ди­на­ма се­де­ли у фо­те­ља­ма без ика­квог мер­љи­вог ре­зул­та­та, да­нас на­ве­ли­ко при­ча­ју о „не­прав­ди”, „ет­нич­ком чи­шће­њу” и „дис­кри­ми­на­ци­ји”. А чи­ње­ни­це? Оне не по­сто­је у тим оп­ту­жба­ма.

Бра­тић је по­но­во, по ко зна ко­ји пут, јав­но из­не­ла да ди­рек­то­ри шко­ла ни­су сме­ње­ни пре­ко но­ћи ни­ти на по­ли­тич­ки миг: „Да сам хте­ла да их от­пу­стим – ура­ди­ла бих то пр­вог да­на. Че­ка­ла сам да ми по­ша­љу до­ку­мен­та­ци­ју, ко­ју ве­ћи­на на­мер­но ни­је до­ста­ви­ла, да бих мо­гла да рас­пи­шем кон­кур­се.”

И шта се де­си­ло? Они ко­ји су има­ли шан­су да кон­ку­ри­шу за исту функ­ци­ју – ни­су то учи­ни­ли. И са­да за сво­ју па­сив­ност оп­ту­жу­ју њу. Они ко­ји го­во­ре о „ет­нич­ком чи­шће­њу” за­бо­ра­вља­ју да у ме­сти­ма по­пут Ро­жа­ја, Пет­њи­це, Ул­ци­ња, Гу­си­ња, Би­је­лог По­ља ни­је по­ста­вљен ни­је­дан Ср­бин. Бра­ти­ће­ва не бе­жи од свог срп­ског – на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та, али га ни не зло­у­по­тре­бља­ва. То што јој се тај иден­ти­тет ста­вља као хи­по­те­кар­ни те­рет, а не као пра­во на раз­ли­чи­тост, го­во­ри ви­ше о да­на­шњој Цр­ној Го­ри не­го о њој.

Оп­ту­жбе да је „оште­ти­ла бу­џет”, да је „по­бе­гла”, ни­су са­мо не­тач­не – оне су опа­сне. Ка­да по­ли­ти­чар­ке, по­је­ди­не по­сла­ни­це опо­зи­ци­је, за­јед­но с не­вла­ди­ним ак­ти­вист­ки­ња­ма до­при­но­се то­ме да се јед­на же­на да­ни­ма раз­вла­чи по на­слов­ни­ца­ма, то ви­ше ни­је по­ли­тич­ка де­ба­та – то је линч.

Ве­сна Бра­тић је из ака­дем­ског све­та, ко­ја је ушла у по­ли­ти­ку да би не­што ме­ња­ла – а не да би слу­жи­ла пар­тиј­ским ин­те­ре­си­ма. И то јој се да­нас вра­ћа као ка­зна. Јер у Цр­ној Го­ри је до­зво­ље­но да бу­де­те би­ло шта – док год не ди­ра­те при­ви­ле­го­ва­не.

За­то ов­де ни­је реч о бив­шој ми­ни­стар­ки. Реч је о прин­ци­пу. У вре­ме­ну ка­да се глас ра­зу­ма по­ку­ша­ва угу­ши­ти бу­ком по­ли­тич­ке ма­ни­пу­ла­ци­је, Ве­сна Бра­тић је, сви­де­ло се то не­ко­ме или не – оста­ла ус­прав­на. А то је да­нас нај­ве­ћи грех.