Дискретни шарм малих грађана

Брехтова једночинка „Малограђанска свадба”, настала у најранијој фази његовог драмског стваралаштва (1919), суптилно раскринкава малограђанске обрасце понашања, плиткост и баналност комуникације, лицемерје, двоструки морал, наличја привидне среће и хармоније. На значењским траговима грађанских драма или трагедија Хенрика Ибзена, који је разголићујућим призорима скриваних истина у браковима, као темеља друштва, раније приказивао дубинску трулеж времена, Брехт постојано, стрпљиво и спретно, до најразрађенијих детаља, исписује крах једне свадбе. Венчање, један од најважнијих и најсрећнијих ритуала у људском животу, или би то тако бар требало да буде, указује се као фијаско, који, уместо да изазове лавину радости, изазива ерупцију незадовољства, изливе мржње. Брехт у овом комаду обликује експресионистички разуђену слику друштва, које заправо води колективни лик, да се тако изразимо, индивидуални ликови су у функцији одражавања значења групе или заједнице; нема ту ни традиционалног драмског заплета, попут добро скројених дела поменутог Ибзена, смисао је у разорно ироничном одразу смрвљености стубова друштва.

У постављању Брехтове драме на мариборску сцену, редитељка Матеја Колежник ликове ефектно смешта у гломазну, затворену дрвену кутију, са наглашеним симболичким значењима, једне сартровске егзистенције иза затворених врата, где су они конкретно и симболички осуђени једни на друге (сценограф Хенрик Ар). Елегантно и гламурозно обучени, сходно прилици, ликови постепено и стидљиво улазе у ту сцену-кутију, довлачећи, помало трапаво, сто, столице, есцајг, храну и пиће, кроз једна узана врата (костим Алан Хранитељ, кореографкиња Магдалена Рајтер). Тај дуги, невербални, ритуални улазак одређује врло специфична осећајност, стилизованост покрета, помало снолика, фантазмагорична, необично заводљива присутност извођача. Њихова одмерена незграпност, лупање и бучно испуштање есцајга попримају обрисе слепстик комедије, једне пригушене смешности, оне која је тако блиска Бекетовом граничном, неухватљивом, трагично комичном духу привидне ведрине, иза које се претеће помаља егзистенцијална тама. Осећајност апсурда је дубоко присутна у овој игри, која нас, поред Бекета, врло подсећа и на Јонесков свет, малограђане из „Ћелаве певачице”, чији су разговори слично сведени на трабуњање о храни коју су појели за оброке. У том смислу, може се рећи да ова представа доказује Брехтову антиципацију театра апсурда, тридесетак година пре његове провале на европске позорнице.

У овом тумачењу је дискретно развијена и комуникација са публиком, на почетку извођачи размештају гледаоце из првих редова, а касније бацају једну ципелу у гледалиште, очекујући да она буде враћена и, заиста, једна љубазна госпођа прихвата ту ципелу и доноси им на позорницу. Ова комуникација има необично комично дејство, због, може се рећи, неочекиваног разбијања „четвртог зида”, неочекиваног у тако затвореној, геометријски прецизној, церемонијалној поставци. Отвореност према гледаоцима се може тумачити и у контексту забављачке, или пантомимске традиције, на коју ово извођење суптилно иронично реферира, имајући у виду поменуте трагове рафинираног слепстика, а такође се може разумети и у правцу Брехтовог успостављања отуђења од илузије, буђења гледаочеве критичке свести.

Глумци Владо Новак (невестин отац), Ирена Варга (младожењина мајка), Матеја Пуцко (невеста), Маша Жилавец (њена сестра), Нејц Ропрет (младожења), Владимир Влашкалић (његов пријатељ), Ксенија Мишич (супруга), Давор Херга (њен Муж), Матија Стипанич (младић) вешто и разгранато граде то колективно сценско тело, присутно у одсутности, да се тако парадоксално изразимо. Из такве заједнице израњају индивидуални гласови, апсурдом обојене приче, на пример Oца који, надахнут нечијим загрцнућем за столом, узнемирујућим кркљањем, приповеда како се покојни стриц умало удавио једући рибу, због кости која му је скоро дошла главе, на шта остатак породице реагује гласним, готово диригованим одобравањем, церемонијалном пљескању због Очевих небулоза, што сатирично разоткрива њихове карактере.

Можда највећа вредност представе је та савршена извајаност колективног бића, они су међусобно усклађени у бесвести, суштински тужни у баналности постојања. Таква испразност и унутрашње шупљине метастазирају због болесног ткива, одсуства смисла, порађајући зло, које постепено, али сигурно и неумољиво избија на површину, и у овом свадбеном ритуалу који не успева да га сузбије. А то зло је основа буктања насиља на ширем, друштвеном плану, бујања различитих облика политичких фашизама чији су корени (увек) у личној основи, у ситним злобама које нису у старту сасечене.