Блискоисточне атомске опасности

Пре по­ла ве­ка Иран и Изра­ел су, уз Ја­пан, би­ле три стра­жар­ни­це аме­рич­ких ин­те­ре­са у Ази­ји. По­сле ислам­ске ре­во­лу­ци­је 1979, рас­па­ло се са­ве­зни­штво пер­сиј­ске ца­ре­ви­не и је­вреј­ске др­жа­ве, а две зе­мље ко­је су до­тле ра­ди­ле на про­јек­ту за­јед­нич­ке ре­ке­те да­нас јед­на дру­гу за­си­па­ју про­јек­ти­ли­ма у ра­ту ко­ји мо­же да има не­са­гле­ди­ве по­сле­ди­це по ре­ги­он и свет.

Пре­ми­јер Бен­ја­мин Не­тан­ја­ху на­ја­вио је да ће Изра­ел на­ста­ви­ти с на­па­ди­ма „ко­ли­ко год да­на бу­де по­треб­но” док ну­кле­ар­ни про­грам Ира­на не бу­де ра­зо­рен, а ње­го­ва ар­ми­ја оне­спо­со­бље­на. Све­му је при­до­дао и сво­ју де­це­ниј­ску ам­би­ци­ју да сврг­не ре­жим аја­то­ла­ха и да јед­ном за сваг­да от­кло­ни оно што на­зи­ва „ег­зи­стен­ци­јал­ном прет­њом”.

Не­тан­ја­ху је про­це­нио да је пра­во вре­ме за ду­го при­пре­ма­ну ак­ци­ју: иран­ски са­ве­зни­ци из Осо­ви­не от­по­ра су осла­бље­ни, од Ира­ка пре­ко Ли­ба­на до Га­зе. До­ско­ра нај­бли­жи ре­жим у Си­ри­ји др­жи се не­у­трал­но. Ка­па­ци­те­ти иран­ске ва­зду­шне про­ти­вод­бра­не осла­бље­ни су то­ком раз­ме­не ва­тре про­шле го­ди­не.

Оно што је нај­ва­жни­је, Аме­ри­ка се не­ће про­ти­ви­ти под усло­вом да не бу­де ди­рект­но укљу­че­на. До­налд Трамп се не­де­ља­ма кре­тао пу­та­њом из­ме­ђу пре­го­во­ра о ну­кле­ар­ном спо­ра­зу­му с Ира­ном уз по­сре­до­ва­ње Ома­на и ра­зор­них прет­њи у слу­ча­ју да Те­хе­ран од­би­је аме­рич­ки зах­тев да пот­пу­но од­у­ста­не од ну­кле­ар­ног про­гра­ма – што је вр­хов­ни во­ђа аја­то­лах Али Хам­неи учи­нио.

Иако се твр­ди да је Трамп ста­вио ве­то на Не­тан­ја­ху­ов план да ли­кви­ди­ра Хам­не­и­ја, аме­рич­ки пред­сед­ник је се­бе дис­кре­ди­то­вао оста­вља­ју­ћи Иран­це у уве­ре­њу да Изра­ел не­ће на­па­сти пре за­вр­шет­ка ше­сте рун­де пре­го­во­ра про­шле не­де­ље, чи­ме је по­мо­гао Изра­е­лу и до­при­нео фак­то­ру из­не­на­ђе­ња.

Изра­ел је пр­вих са­ти у еуфо­ри­ји сла­вио на­ле­те сво­јих ави­о­на на две хи­ља­де ки­ло­ме­та­ра уда­ље­не ци­ље­ве и бес­пре­кор­но ор­га­ни­зо­ва­не опе­ра­ци­је Мо­са­да у ко­ји­ма су уби­је­ни на­чел­ник Ге­не­рал­шта­ба, ко­ман­дант Ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де, де­се­ти­не дру­гих ко­ман­да­на­та, као и нај­ма­ње 14 ис­так­ну­тих ну­кле­ар­них на­уч­ни­ка.

Ка­да је Те­хе­ран по­ка­зао да мо­же да уз­вра­ти ра­ке­та­ма на на­чин ко­ји Изра­ел ни­је оче­ки­вао, рас­по­ло­же­ње у Изра­е­лу по­че­ло је да се ме­ња. Изра­ел­ци су на­вик­ну­ти да бом­бар­ду­ју дру­ге, али не и да сва­ко­днев­но бе­же у скло­ни­шта док су све по­слов­не ак­тив­но­сти за­мр­зну­те, шко­ле и си­на­го­ге за­тво­ре­не, а ва­зду­шни про­стор бло­ки­ран.

Не­тан­ја­ху је, као и у Га­зи, упр­кос ра­за­ра­њу, да­ле­ко од оства­ре­ња сво­јих кључ­них ци­ље­ва у Ира­ну. Три ну­кле­ар­на по­стро­је­ња са­мо су по­вр­шин­ски оште­ће­на, а по­зив на про­ме­ну ре­жи­ма има­ће оче­ки­ва­ни бу­ме­ранг-ефе­кат хо­мо­ге­ни­за­ци­је око вр­хов­ног во­ђе.

На­ста­вак ра­та је оче­ки­ван, чак не­из­бе­жан. Што не зна­чи да је пре­ра­но ана­ли­зи­ра­ти де­е­ска­ли­за­ци­ју и на­чи­не на ко­је овај кон­фликт мо­же да се за­вр­ши.

Те­хе­ран би, по­сле не­ко­ли­ко ефи­ка­сних уда­ра, мо­гао соп­стве­ној јав­но­сти да са­оп­шти да је осве­та би­ла ефи­ка­сна, да је „ци­о­ни­стич­ки ен­ти­тет” до­био за­слу­же­ну лек­ци­ју и да је Ислам­ска Ре­пу­бли­ка спрем­на да при­хва­ти на­ста­вак пре­го­во­ра и по­зи­ве за при­мир­је.

Био би то сце­на­рио сли­чан оном у Ли­ба­ну, ка­да је Хе­збо­лах при­хва­тио пре­кид ва­тре по­што је пре­тр­пео ве­ли­ка ра­за­ра­ња вој­не ин­фра­струк­ту­ре и у ко­ор­ди­ни­са­ним ак­ци­ја­ма Мо­са­да из­гу­био де­се­ти­не вој­них ко­ман­да­на­та, али ни­је пот­пи­сао ка­пи­ту­ла­ци­ју.

Дру­га оп­ци­ја је да Иран на­ста­ви да тр­пи изра­ел­ске уда­ре и на­ста­ви с огра­ни­че­ним от­по­ром че­ка­ју­ћи да Не­тан­ја­ху под ме­ђу­на­род­ним при­ти­ском пре­ки­не рат. Има­ју­ћи у ви­ду до­са­да­шња ис­ку­ства, по­себ­но рат у Га­зи, го­то­во да је те­о­ри­ја да изра­ел­ски пре­ми­јер при­хва­ти апе­ле ли­де­ра Г7, Ара­па, Ру­си­је или Ки­не.

Суд­би­на ра­та не од­ре­ђу­је се ни у Те­хе­ра­ну ни у Је­ру­са­ли­му – већ у Ва­шинг­то­ну, ко­ји је не­вољ­но при­хва­тио да га ан­га­жман на Бли­ском ис­то­ку уда­љи од Ки­не и ра­та у Укра­ји­ни. Трамп бом­ба­стич­но на­ја­вљу­је да ће „уско­ро” ис­по­сло­ва­ти ми­ров­ни спо­ра­зум Изра­е­ла и Ира­на. Де­лу­је као ре­пли­ка фан­та­зи­је о окон­ча­њу укра­јин­ског ра­та „за 24 са­та” и, ти­пич­но за Трам­па, са­др­жи низ не­до­у­ми­ца.

Скра­ћу­ју­ћи бо­ра­вак на са­ми­ту Г7 у Ка­на­ди, он је унео еле­мен­те дра­ме по­ја­ча­ва­ју­ћи је оштром кри­ти­ком иран­ског ли­дер­ства и по­зи­вом да се де­вет ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка Те­хе­ра­на хит­но ева­ку­и­ше. САД ша­љу вој­на по­ја­ча­ња за Бли­ски ис­ток.

Да ли ће Трамп на­ре­ди­ти стра­те­шким бом­бар­де­ри­ма Б-2 да уни­ште ду­бо­ко уко­па­не бун­ке­ре с иран­ским цен­три­фу­га­ма? Бе­ла ку­ћа де­ман­ту­је та­кве спе­ку­ла­ци­је, све­сна да би Иран у том слу­ча­ју по­звао све сво­је ре­ги­о­нал­не са­ве­зни­ке, ко­ли­ко год осла­бље­не.

Да ли је Трамп у по­зи­ци­ји, и да ли уоп­ште на­ме­ра­ва, да Не­тан­ја­хуа при­ти­сне да при­хва­ти пре­кид не­при­ја­тељ­ста­ва, као што је то учи­нио по­чет­ком го­ди­не кад је од ње­га ул­ти­ма­тив­но зах­те­вао са­гла­сност за при­мир­је у Га­зи?

Трамп го­во­ри о ди­пло­ма­ти­ји. Да ли то зна­чи на­ста­вак пре­го­во­ра с Ира­ном упр­кос про­ти­вље­њу изра­ел­ског пре­ми­је­ра. Шеф Бе­ле ку­ће већ је по­звао Те­хе­ран да се вра­ти пре­го­ва­рач­ком сто­лу „пре не­го што бу­де ка­сно”.

Изра­ел­ски на­пад, ко­ји не би мо­гао да се до­го­ди без ње­го­ве са­гла­сно­сти, Трамп на­ме­ра­ва да ис­ко­ри­сти да мак­си­мал­но при­ти­сне осла­бље­ни Те­хе­ран да се са­гла­си с аме­рич­ким усло­ви­ма за об­но­ву ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма. Ра­чу­на да аја­то­ла­си ни­су у при­ли­ци да оства­ру­ју све сво­је зах­те­ве све­сни да рат до­дат­но по­гор­ша­ва те­шку еко­ном­ску си­ту­а­ци­ју у зе­мљи иза­зва­ну ра­зор­ним санк­ци­ја­ма.

У ди­ле­ми је и аја­то­лах Хам­неи. Мо­гао би да се по­ву­че из Уго­во­ра о не­ши­ре­њу ну­кле­ар­ног оруж­ја, као што је то ура­ди­ла Се­вер­на Ко­ре­ја. Дру­га је да обо­га­ти ура­ни­јум на 90 про­це­на­та, до­вољ­но за атом­ску бом­бу. Ма­не­вар­ски про­стор вр­хов­ног во­ђе је су­жен, иако Те­хе­ран већ ду­же вре­ме да­је до зна­ња да же­ли об­но­ву ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма.

Мо­гу­ће је да ће по­сле ра­та с Изра­е­лом ипак при­хва­ти­ти оп­ци­ју да обо­га­ћи­ва­ње ура­ни­ју­ма бу­де оба­вља­но ван зе­мље, ре­ци­мо у Ру­си­ји. По­сле то­га би Хам­неи Иран­ци­ма мо­гао да по­ру­чи да је Ислам­ска Ре­пу­бли­ка по­ка­за­ла сву моћ и сна­гу сво­јих ору­жа­них сна­га, да ни­је по­бе­ђе­на. Он ни­је у оба­ве­зи да јав­но­сти об­ја­шња­ва очи­глед­не без­бед­но­сне и оба­ве­штај­не про­пу­сте ко­ји су Мо­са­ду омо­гу­ћи­ли да се ин­фил­три­ра у Иран и при­пре­ма спек­та­ку­лар­не циљ­не ли­кви­да­ци­је.

Не­тан­ја­ху је де­ман­то­вао изра­ел­ске ми­ли­тан­те ко­ји су га го­ди­на­ма оп­ту­жи­ва­ли да је „ку­ка­ви­ца” ко­ја не сме да на­пад­не Иран. По­ку­ша­ће да соп­стве­ну јав­ност уве­ри да је Ира­ну на­нео до­вољ­но ште­те и та­ко се­би отво­ри про­стор да по­ли­тич­ки ка­пи­та­ли­ше и на­ста­ви с опе­ра­ци­ја­ма у Га­зи, ко­је су са­да по­ти­сну­те у дру­ги план.

Као што из­бе­га­ва од­го­вор­ност за про­пу­сте ко­ји су во­ди­ли ка кр­ва­вом на­па­ду Ха­ма­са ок­то­бра 2023, Не­тан­ја­ху би и са­да да из­бег­не да го­во­ри ка­ко су иран­ске ба­ли­стич­ке ра­ке­те про­би­ја­ле три пр­сте­на изра­ел­ске про­тив­ва­зду­хо­плов­не од­бра­не.

Мо­гу­ћа је и оп­ци­ја про­ду­же­ног ра­та ни­жег ин­тен­зи­те­та. Изра­ел би по­кре­тао по­вре­ме­не ва­зду­шне уда­ре, ор­га­ни­зо­вао ли­кви­да­ци­је и са­бо­та­же. Иран би уз­вра­ћао као то­ком осам го­ди­на ра­та про­тив Ира­ка, ка­да је За­пад ста­јао из Са­да­ма Ху­се­и­на. По­ве­ћа­ли би се ри­зи­ци да ва­тра за­хва­ти ра­њи­ве ин­ста­ла­ци­је наф­те и га­са по За­ли­ву. Оп­ци­ја ме­ђу­на­род­ног те­ро­ри­зма не би би­ла ис­кљу­че­на.

Мир је мо­гућ са­мо уко­ли­ко обе стра­не на­ђу мо­тив да сла­ве по­бе­де, али то не зна­чи да су мрач­ни­ји сце­на­ри­ји от­кло­ње­ни. Је­дан је да изра­ел­ско-иран­ски рат пре­ра­сте у ре­ги­о­нал­ни кон­фликт. Уко­ли­ко Иран за­тво­ри Ор­му­ски те­снац, во­де­ни пут ко­јим про­ла­зи пе­ти­на днев­не свет­ске про­из­вод­ње наф­те, или уко­ли­ко оства­ри ра­ни­ју прет­њу да ће на­па­сти вој­не ба­зе САД по Бли­ском ис­то­ку, Аме­ри­кан­ци би се при­дру­жи­ли Изра­е­лу у бом­бар­до­ва­њи­ма.

Не­тан­ја­ху не­ма из­ла­зну стра­те­ги­ју. Ве­ру­је да ће рат крат­ко тра­ја­ти и да сле­ди ка­пи­ту­ла­ци­ја Ира­на. Те­шко оствар­љи­во. Пр­ви пут од ра­та 1973. изра­ел­ски ави­о­ни на­па­да­ју јед­ну моћ­ну др­жа­ву, ар­ми­ју и ње­них 94 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка. За раз­ли­ку од Изра­е­ла, Иран има стра­те­шку ду­би­ну. Мо­гао би да за­тра­жи да му се Мо­сква оду­жи за дро­но­ве и ис­по­ру­чи ба­те­ри­је про­тив­ва­зду­хо­плов­ног си­сте­ма С-400. Вла­ди­мир Пу­тин је из­гу­био Ба­ша­ра ел Аса­да и не би да му из­мак­не стра­те­шко парт­нер­ство с Ира­ном. Већ се по­ну­дио да по­сре­ду­је.

По­ка­зу­је се ко­ли­ко је про­бле­ма­тич­на Не­тан­ја­ху­о­ва иде­ја да јед­ним ра­том ре­ши све дру­ге ра­то­ве, а Трам­по­ва од­лу­ка да по­др­жи на­пад мо­гла би да се по­ка­же као тра­ги­чан про­ма­шај. То што је шеф Бе­ле ку­ће за­ва­ра­вао Иран­це и то­ле­ри­сао Не­тан­ја­хуа ко­ме су од­мах ис­по­ру­че­не ра­ке­те, а по­сле то­га их по­но­во по­зи­вао за пре­го­ва­рач­ки сто, на­ве­шће твр­до кри­ло иран­ске по­ли­ти­ке да од Хам­не­и­ја за­тра­жи одо­бре­ње да се што пре на­пра­ви атом­ска бом­ба. Не­ма ин­ди­ка­ци­ја да је то та­ко, али ве­ћин­ско јав­но мње­ње у Ира­ну, и пре изра­ел­ског на­па­да, по­др­жа­ва­ло је про­из­вод­њу А-бом­бе.

Трамп је из­ја­вио да САД не­ће то­ле­ри­са­ти Се­вер­ну Ко­ре­ју у За­ли­ву, али мо­жда ће до­пу­ште­њем Изра­е­лу да бом­бар­ду­је Иран упра­во то оства­ри­ти. Су­о­че­ни с ег­зи­стен­ци­јал­ном прет­њом, аја­то­ла­си би мо­гли да про­ме­не при­ро­ду ра­та. Са­мо при­мир­је и ну­кле­ар­ни спо­ра­зум мо­гу да спре­че сце­на­рио бли­ско­и­сточ­ног Ар­ма­ге­до­на. Рат се ме­ри по оно­ме ка­ко се за­вр­ши.