Кад правда постане само реч и ништа више

У Србији не постоји ништа, ма колико важно било, што се злоупотребом или злом намером не може толико обесмислити да, на крају, постане предмет подсмеха. Силном употребом речи „историјски” за све и свашта и оно што стварно спада у ту категорију, данас ретко ко тако доживљава. После више од седам месеци хаоса у коме живимо, на добром смо путу да реч „правда” постане потпуно бесмислена, с тим што њено обесмишљавање има много теже последице за сваког човека у овој земљи.

Министар просвете Дејан Вук Станковић рекао је приликом недавне посете студентима, који у Пионирском парку већ месецима протестују против блокада факултета, да је правда спора, али достижна. Министар вероватно верује у то што је рекао, свакако није имао намеру да ове студенте превари, али у пракси се, пре свега, на њиховој кожи показало да правда у Србији није спора – ње нема. И, сва је прилика, неће је ни бити, мада нам представници власти свако мало обећавају да долази време одговорности и да ће сви, који су чинили противзаконита дела, одговарати.

Студент треће године Медицинског факултета у Београду Милош Павловић с просечном оценом десет, био је међу онима који је слушао обраћање министра Станковића, баш као и студенти, с високим просеком на својим факултетима, Владимир Балаћ и Лука Лалошевић. Шта они мисле о министровој причи о достижној правди, нисмо чули. Видели смо, међутим, њихово линчовање у Студентском граду, зна се и ко га је организовао, похвалили се људи на друштвеним мрежама. Мучне сцене ужасног насиља, које би морале згрозити сваког ко је ово видео. Огромну већину људи јесу, али било је, не мали број, оних којима је ово било „обично поливање водом”, ударце нису видели, а, они који јесу, сматрали су да су ти „ћаци” то и заслужили. Полиција похапсила све насилнике, а они којима су пуна уста приче о „насиљу над неистомишљеницима”, који падају у несвест и кад професор пита – „шта је то пленум”, одмах су отрчали пред полицијску станицу да протестују против „бруталне” полиције, која је, такорећи, ни за шта, похапсила наше „борце” за праведнију Србију. Тужилац се сложио с њима и сви лепо пуштени да се бране са слободе.

Овим поводом огласили су се сви државни званичници, посланици, „режимски” медији, сви осуђују пуштање насилника на слободу и сви згрожени поступцима правосуђа. Сви дали подршку Павловићу, Балаћу и Лалошевићу, сви их подржавају у њиховој борби за право да уче, слободно мисле и слободно се крећу. И, наравно, сви истакли да ће правде за њих бити. „Професионални” медији одмах извргли руглу ово „поливање водом”, а Милош Павловић се данима није „скидао” са њихових страница, онолико речи су потрошили на утврђивање где је он пријављен, ко је то дозволио и како. Тај, наравно, треба да одговара, зато што никоме адреса не може бити – Пионирски парк. Посланик НЛС Милош Парандиловић, који се у парламенту „прославио” виком и осмишљавањем разноразних имена за напредњаке, Павловића је назвао „медиокритетом” и добио сасвим леп аплауз од већине опозиционих колега, који су и сами насртали на студенте у Пионирском парку и свим срцем поздрављају намеру блокадера и „грађана” да се на Видовдан обрачунају са Ћацилендом. Нико од професора с Медицинског факултета није нашао за сходно да, макар реда ради, осуди овај напад на њиховог студента, баш као што никога од професора апсолутно није брига што неки безимени студенти нису дозволили Балаћу и Лалошевићу да уђу на своје факултете. Пленум је, како им је саопштено, одлучио да им је изгласано неповерење. Да ли то значи да они неће моћи да наставе студије? На то питање нико од оних који би морали да одговоре, не одговарају.

Гледајући хајку на Милоша Павловића, месецима сам се питала шта ће бити с њим, кад једнога дана буде одблокиран Медицински факултет, хоће ли он, колико год знања имао, моћи нормално да полаже и положи испите или ће га његова борба за стицање дипломе што пре, бар у овој земљи, коштати дипломе заувек? Они који га тапшу по леђима и бодре у борби се тиме, бар не јавно, нису бавили, а одговор сам добила од Милошевог професора, врло јасан и непријатан, колико год био упакован у целофан. Асистент на Медицинском факултету у Београду и специјалиста психијатрије у Институту за ментално здравље Милутин Костић је, одговарајући на питање „професионалног” новинара, говорио о својим дилемама ако му се на вежбама и на испиту појави Павловић. Између осталог је казао: „Стајете ми на онако озбиљно отворену рану са којом сам већ почео да се борим у својој глави , шта је то моја дужност, да ли да испитујем и радим са неком табула расом и правим се да ја то дете не знам и виђам га први пут, или сам ја негде човек који препознаје његову улогу у свему овоме – не знам”. Можда има оних који ће да поверују у његову моралну борбу са самим собом, мени се чини, из свега што је рекао, а баш се испричао, да он баш никакву дилему нема, да је одавно одлучио. А да Павловићу правда неће стићи ни од правосуђа. Овдашњег.

Гледали смо и како су прошли напредњаци у Нишу, сви који су их гађали јајима, камењем, поливали водом, пљували и псовали, на слободи. Тако је наше правосуђе одлучило, додуше, „помогли” им „студенти” и „грађани” захтевима да одмах буду пуштени на слободу. Људи који би у свакој нормалној земљи били иза решетака, после снимака на којима планирају како да изазову сукобе 15. марта на скупу у Београду, врло детаљно, због чега се, брже боље од њих оградио њихов Покрет слободних грађана, изађоше из притвора да се бране са слободе. Суд, наравно, слободно одлучио пошто су их „студенти” и „грађани” неколико дана блокирали. Није шкодила ни оцена „објективног” известиоца Европског парламента за Србију Тонина Пицуле у свом извештају о „политичким затвореницима”. Нападачи на новинаре у Косјерићу, где је најгоре прошла новинарка „Информера”, одмах пуштени, „деца нису ништа урадила”. Ко год је напао оне који блокирају и туку своје неистомишљенике, завршио је иза решетака. И треба ту да заврши, баш као и ови наши „борци за правду”.

Председник Србије Александар Вучић помиловао је доказане насилнике, између осталих и професора Радивоја Јововића, који је био у првим редовима напада на градску кућу у Новом Саду. Чим је изашао на слободу, напао полицајце у кордону, ударао их у штитове, дизао им визире, псовао, понижавао и ником ништа. Бори се човек за правду, да закон важи за све. Помиловао и, сада већ бившу, деканку Филозофског факултета у Нишу Наталију Јовановић, која је иза решетака била због корупције, а она предводила напад на напредњаке у Нишу. Свако мало, председник нам каже да се жив поједе што је то урадио, извињава нам се и понавља да то себи не може да опрости. И има разлога за то извињавање, зато што је тим гестом у, како сам каже најбољој намери да спусти тензије, насилницима показао да могу такорећи да раде шта хоће, а већ ће се наћи неко ко ће изаћи пред суд да га блокира и све ће се завршити тако што ће насилник постати херој „отпора злочиначком режиму”.

Адвокат Владимир Гајић поводом ових „слободних” судских одлука је изјавио да би адвокати убудуће могли да организују протест испред суда, уместо да се млате с писањем поднесака. Тако би, каже, лакше и брже ослободили своје брањеника из притвора. Топло му саветујем, мада сигурно то није озбиљно мислио, да тако нешто не ради, он ће, као и сви ми који нисмо осведочени борци за правду и да закон важи за све, јер нам тај сертификат ниједан пленум није дао, завршити у притвору. Ту ће држава, да не кажем наше „независно” правосуђе, стриктно да примени закон и нико неће доћи испред суда да тражи његово ослобађање.

Примера о правди и њеној доступности свима има, нажалост, толико да се књига може написати. Наш председник је опет рекао да ће правде у Србији бити, макар морали да мењамо Устав. И како је то рекао тако су „борци за правду”, скочили на ноге, одмах је кренуло тумачење његових „претњи” независном судству, ономе чије судије у мајицама са натписом „пумпај” учествују у протестима, примењују дупле аршине према насилницма у зависности од тога чији су, а нису изостала ни тумачења шта би он то да мења у Уставу. Тако смо могли да прочитамо и да, можда, хоће да избаци Косово и Метохију из преамбуле или да уведе избор председника у скупштини, како би довека остао на власти, „што је сан сваког диктатора”. Вучић је поменуо промену Уставу искључиво у контексту правосуђа, али нема разлога за оволику дреку и одбрану нашег „независног” правосуђа, могу да се кладим да измене Устава неће бити. Шта би на то рекла Европска унија, због које смо и мењали Устав и донели решења каквих нема нигде, решења којима наше судије саме себе бирају и ником живом не одговарају. Одлична решења, каже ЕУ. Било је људи, адвокати Тома Фила и Владимир Гајић, посланик Покрета социјалиста Ђорђе Комленски, који су дали све од себе да објасне да ће та решења Србији донети баш овакву „правду” какву данас гледамо. Нама који смо дали све од себе, што ће рећи изашли на референдум да гласамо против овога што данас гледамо, то никаква утеха није. Правда у Србији није спора, она је такорећи недостижна. А, хоће ли је и кад бити? Па, како се то лепо каже, нада умире последња.