ЕУ немоћна у новом сукобу

Нови опасан сукоб на Блиском истоку подигао је свет на ноге. Позиви на мир и предлози за решење проблема стижу са свих страна. Према очекивањима, све очи су упрте ка Вашингтону, Москви, Пекингу... Реакције из европских престоница, међутим, углавном су при дну новинских страница, у виду протокола.

Истини за вољу, Стари континент се у својим потребама за енергентима више ослања на Норвешку, САД (течни гас), Катар, Алжир или Азербејџан. Ипак, Блиски исток остаје важан део глобалног тржишта овог кључног производа, што индиректно утиче и на Европу. Посебно кад је реч о цени, стабилности снабдевања...

А глобални медији сукоб Израела и Ирана већ упоређују с оним у Украјини, који је наш континент потресао из темеља и потпуно га избацио из колосека, натеравши и најмоћније овдашње играче да се добро замисле и посвете тражењу стратегије за епоху која нас чека.

Подсетимо, европске силе су након распада Османског царства (1918) успоставиле колонијалну и мандатну власт над великим деловима Блиског истока. Ове територије нису увек званично називане колонијама, већ често „мандатима под окриљем Друштва народа”, али су функционисале као де факто колоније. Највећу корист из оваквог решења извукле су Велика Британија и Француска. Али у то време ове две земље биле су првокласни политички играчи.

Други светски рат, а поготово период после њега, променио је слику Старог континента. Улазак у нови миленијум то је додатно потврдио. Русија се пуним капацитетом и са обновљеним империјалним амбицијама вратила на светску сцену. Вратила се и Турска. Кина и Индија постале су незамењиви глобални играчи с посебним утицајем. Једино је сама Европа остала ту где је и била, али увелико „скраћена” за некадашње колоније. Чак је и у Савету безбедности Уједињених нација реч Лондона или Париза изгубила некадашњу тежину.

Тако је и актуелни сукоб Израела и Ирана у „центру савремене цивилизације”, како Европљани воле за себе да кажу, дочекан неспремно и с видном нервозом. Према првим реакцијама стиче се утисак да су у игри тек реченице преписане из безбројних декларација које се баве глобалним питањима. Заузетост Украјином показала се као лоше решење у сваком смислу.

Од почетка најновијег сукоба на Блиском истоку јасно је да се све одвија под будним оком Вашингтона. Изјаве о „непожељности” мешања других држава биле су врло јасне. Европљанима је преостало тек да их по том питању заступа – Москва. Не треба ни замишљати какву је реакцију у престоницама на континенту изазвао суботњи педесетоминутни телефонски разговор Владимира Путина и Доналда Трампа.

Објективно, у овом тренутку ни Лондон, ни Берлин, ни Париз не смеју да играју отвореним картама. Своје адуте у великој мери су потрошили у Украјини. Преостало им је тек да одлуче коју ће страну да подрже у новом сукобу. А судећи према дешавањима на истоку Европе и погрешним одлукама у вези с Русијом (санкције), не би било изненађење да начине још неки исхитрен корак.

Вечити проблем Европљана – глад за енергентима – како год да буде окончан сукоб Израела и Ирана, неће бити ништа мањи. Напротив. Сем тога, претња Техерана да ће због рата затворити Ормуски мореуз, кључан пут за транспорт нафте (око 20 процената светске трговине) само ће вредност овог горива послати у небеса. Ирак већ најављује цену од 300 долара по барелу.

Такве околности не могу а да не утичу на одлуке и Брисела и појединачних престоница. Али очигледна несагласност о томе шта су приоритети за излазак из садашњих сложених околности, а шта пуко позивање на прошлост и време моћи, спречавају европске политичаре да размишљају рационално. Како видимо, то вешто користе и Доналд Трамп и Владимир Путин и Си Ђинпинг и Реџеп Тајип Ердоган.

Како пише немачки дневник „Велт”, Брисел је у потпуности изгубио моћ да утиче на дешавања на Блиском истоку. У петак, на пример, евродипломате су се окупиле како би размотриле ситуацију насталу након израелског ракетног напада на Иран. Иако је објављено заједничко саопштење, свима је било јасно да оно једноставно нема шансе да заживи. Ниједна његова тачка. Испоставило се да су Европљани оштро подељени у подршци једној или другој зараћеној страни.

Таква ситуација неодољиво подсећа на разногласје које влада кад је реч о дешавањима у Украјини, где је већ свима јасно да је одрживо решење, с благонаклоношћу САД, искључиво у рукама Русије. С друге стране, сукоб на Блиском истоку доноси другачији тип опасности и слична сагласност тешко да може бити постигнута. Јер овај простор, за разлику од Украјине, важан је за целу планету.

Можда за Европљане овде и нема много места, али све несумњиво указује на то да ће израелско-иранска криза за земље Старог континента представљати још један корак – уназад.