Даривање крви ушло му у крв

Кикинда – Слободан Јовичин (65) из Кикинде први пут је даривао крв како би избегао писмени из математике, па је исто учинио још 183 пута. Са 47 година стажа у добровољном давалаштву крви, спасао је чак 550 људских живота, а последњи пут то је учинио у просторијама к

икиндског Црвеног крста.Помало невероватно звучи да је Слободан већину свог досадашњег живота на свака три месеца даривао драгоцену течност. Хуману мисију почео је са 18 година, али су побуде тада биле мало другачије.

– Био сам ученик XIII београдске гимназије и професор је заказао писмени. Од 41. ђака у одељењу, 17 је било „болесно”, 18 је дало крв, а на часу се појавило шест ученика. Професор је отказао писмени задатак. Избегао сам тај час, али давање крви нисам. Ушло ми је даривање крви у крв – шали се Слободан и додаје да је осећао чак и нервозу када није ишао да даје драгоцену течност.

Као власник А позитивне крвне групе, током 47 година даровао је више од три канистера крви и навео своје запањујуће бројке.

– Са данашњим давањем то је 65 литара крви за последње 184 даривање и по мојој процени на тај начин сам спасио 550 живота – каже поносни Кикинђанин помало сетно, јер са 65 година више неће бити у прилици да то чини.

Осећај да неко жељно чека драгоцену текућину, а да се операције одлажу због њеног недостатка, за Слободана нема алтернативу.

– Давао сам крв без икаквих страхова. Надам се да ће се многи који виде ово одлучити да дају први пут крв. То највише желим, да се што више младих „регрутује” у редове добровољних давалаца крви. Здравље ме је, хвала Богу, служило све ове године – каже Слободан, док у руци држи десет испуњених црвених књижица.

– Морам да признам да никада нисам размишљао о томе где је моја крв завршила, коме је помогла, нисам радио то да испаднем неки херој, једноставно сматрам да би свако ко је здрав требало да дарује крв. Наука још није успела да произведе вештачку крв, а једини начин за људе којима је потребна јесте да се скупимо ми који хоћемо да дамо драгоцену течност и помогнемо да се спаси нечији живот – истиче наш саговорник, који је одласком у пензију завршио два велика животна циклуса.

Временом, током скоро пола века помагања другима, емоције су га преплавиле и заискриле сузе у очима. Још једна лепа страна његове хумане мисије је што је упознао много људи са којима је остао пријатељ до данас. Има међу њима и давалаца, али и запослених у здравству и Црвеном крсту. Поздравио се са свима и махнуо, уз осмех и наду да ће његовим стопама поћи што више младих људи.

Од Југославије до Либије

Током дугогодишњег стажа добровољног даваоца крви, посећивао је многа места и градове, где год је некоме могао да помогне. Стигао је и до Либије.

– Покојна супруга радила је тамо као медицинска сестра, у клиници једне нафтне компаније. Боравио сам на годишњем одмору и док је она била на послу, отишао до трансфузиолошког одељења и дао крв. Успео сам током свих ових година и да у Новом Саду на сепарацији дам тромбоците за једну жену из Кикинде – прича Слободан.