„Лебдећи споменик” остао само као идеја

Врање – Званично је забележено да је 1974. године поводом обележавања три деценије од ослобођења Врања у Другом светском рату (7. септембар 1944. године) тадашња локална власт покренула иницијативу за изградњу „великог споменика револуцији, који би требало да трајно сачува успомену на 954 погинула партизанска борца и 660 стрељаних грађана овога града”.

Прошло је више од пола века од када је иницијатива покренута, а коју је на предлог архитекте Томислава Марковића требало да реализује његов професор и ментор на мастер студијама ауторитативни Богдан Богдановић, који је тада имао искуство у градњи монументалних споменика жртвама у Другом светском рату на простору бивше СФРЈ. Марковић је тада са групом архитеката радио на изради Генералног урбанистичког плана Врања од 1965. до 1968. године. Када је покренута иницијатива за пројектовање и реализацију пројекта Марковић је био у блиским односима са тадашњим професором архитектуре Богданом Богдановићем (1922–2010).

„Основни постулат сваког споменика је да се не прави само за савременост, већ и за далеку будућност, па према томе не сме се ни у ком случају поћи од тренутних ’инспирација’ нити се сме повести за укусом тренутка... Основну инспирацију у трагању за формом треба немерљиво и интуитивно потражити у крају и људима који споменик дижу. Он мора да буде, у неку руку, сажимање човека и предела и јединствени знак... Врањанац припада граду онако као што је стари антички човек припадао Антини. Врање и врањски крај су у неку руку једини српски полис. Изгледа зато и сасвим јасно да споменик који треба да обележи револуционарни тренутак Врања и врањског краја, припада граду и градској територији. Са многих истурених тачака врањског краја види се град, са виших градских позиција види се цео крај, као да су они који се некада одабирали место за град послушали савет Аристотелов: „Из града једним погледом треба видети цео полис, цео полис треба да види свој град...”, преноси речи Богдана Богдановића, архитекта Томислав Марковић у чланку „Драма грађења споменика” који је објављен у двоброју 153-154 часописа „Архитектура” у октобру 2010. године.

Текст говори о честим посетама Богдана Богдановића југу Србије и Врању. Обилазак терена где би требало да се нађе „Лебдећи споменик” за који је чувени архитекта урадио скице, у којима је назначено „капитал раширен на једну и другу страну за по десетину метара у неким варијантама добија наглашено античко призвучје”.

Архитекта и писац из Врања Драган Ђорђевић, за „Политику” објашњава трагом Генералног урбанистичког плана Врања из времена с краја шездесетих година прошлог века да је „комплекс самог монументалног споменика од мермерног камена требао да се налази на узвишењу подно Пржара”.

– Из центра Врања води локални пут према ромском насељу „Горња чаршија”, ка брду Пржар. Када се напусти насељени део ромског дела насеља и пут који води ка Пржару, вијугају четири путна правца на којима је требало да буде изграђен комплекс са „Лебдећим спомеником”. С тог места пуца видик на све. На куће, људе, прошло и будуће време. Са тог места се можеш осетити као прави победник или неки мали бог – каже нам Ђорђевић, констатујући са жаљењем да је ово први случај да се неко сетио пројекта који Врање и данас заслужује по идеји архитекте Богдана Богдановића, који је остао нереализован и потпуно заборављен и скрајнут.

На ову тему данас у Врању не можете наћи ниједног саговорника. Дописник „Политике” покушао је на различите начине да ступи у контакт и са архитектом Томиславом Марковићем, али безуспешно. Спомен-обележја којима се трајно чува сећање на Народног хероја Симу Погачаревића, која се налазе на више локација у граду, израдили су београдски вајари Владета Петрић и Миловак Крстић, као и Жељко Ђурић из Осјека. На 41. годишњицу ослобођења Врања у Другом светском рату 7. септембра 1985. године откривен је Споменик револуцији аутора Анта Гржетића, вајара из Београда, са два коња на којима је представљен одлазак јужњака у партизанске јединице.

Ђорђевић: Моћне грађевине архитекте Марковића

– Ни ја немам контакте са архитектом Томиславом Марковићем, али јавност подсећам да је он пројектант зграде назване „Лепа брена”, новог здања градске поште, тржног центра у пешачкој зони. Колико знам, учествовао је и у пројектовању неких здања за председника Владимира Путина у Русији. Аутор је више монографија и области архитектуре и заиста вредна личност, која заслужује поштовање – рекао је за „Политику” архитекта и писац, Драган Ђорђевић из Врања.