Америка и Русија на новом фронту

Амерички председник Доналд Трамп, како се тренутно чини, потпуно је дигао руке од рата у Украјини. Ипак, потребу најмоћније западне силе за војевањем није угасио. Отворио је – посредно или непосредно – нови сукоб, овај пут на Блиском истоку. Сучељавање са Русијом није стављено ад акта. Промењено је само бојно поље, оружје је прилагођено, сабирају се нове људске жртве и материјална штета…

Проблем је међутим у томе што, за разлику од Украјине, па и Европе, овај нови рат не воде две стране које, у суштини, једнако размишљају. Овде су сукобљена два потпуно различита погледа на свет: религијски, друштвени, политички. А такви ратови, обилато потпомогнути са стране, могу део света на којем се дешавају да врате дубоко у прошлост.

Како пише руски аналитичар Фјодор Лукијанов: „Вашингтон је покушао да наметне вредности западне либералне демократије као универзалну истину. Истовремено су се појавила још два тренда: политички ислам, који се кретао од реформистичких до радикалних, и поновно успостављање ауторитарних секуларних режима као бедема против колапса. Парадоксално, исламизам је – иако идеолошки супротстављен Западу – био ближе либерализму у свом отпору аутократији. У међувремену, те исте аутократије су често биле прихваћене као мање зло против екстремизма.”

Али ми живимо у временима у којима претња од свеопштег нуклеарног уништења виси свима над главама. И рекло би се, то више није питање о којем могу да одлучују само најмоћнији. Напротив, сукоби „обогаћени” тероризмом више никога на остављају спокојним. Чак су и локалне буне, па и оне по највећим светским метрополама, на самој граници употребе „прљавог оружја”. Контрола или не постоји или је строго усмерена само на једну страну у овој смртоносној игри.

Док ово пишемо, главни глобални актери – САД и Русија – као да опипавају моћ директно сукобљених Израела и Ирана да покажу шта и колико могу и каква помоћ би им била најрационалнија. Истини за вољу, назнаке да су Американци спремни да оду и корак даље већ постоје. Ратна технологија, објективно, омогућује ово чекање и сакривање адута. У томе и јесте проблем: велики ће у праву игру ускочити тек када буду видели да им се то исплати.

Ипак, основно питање остаје: колико су само САД и Русија задужени да обликују свет 21. века? Шта је са земљама које их по броју становника многоструко премашују, а које се намећу и као технолошки супериорније. Крах самита земаља Г7 на најбољи начин је показао да живимо у временима у којима су и досадашње газде приморане да погну главе.

Али вратимо се сукобу на Блиском истоку. Ни Израел, ни Иран у садашњи рат нису ушли како би покорили противника, већ како би га – уништили. А у таквим околностима могуће је очекивати све, па и нуклеарне инциденте. Израелци већ темељно гађају иранске погоне који се баве испитивањима најразорније енергије данашњице. При томе, не одричу да су се и сами већ снабдели (од САД) убиственим нуклеарним играчкама.

Претње да би све могло да се претвори у неку врсту религијског рата такође су присутне. Доналд Трамп је тога добро свестан и већ је контактирао са највишим војним руководством Пакистана, који је исламска земља и шеста у свету нуклеарна сила, не би ли пронашао начин како да Исламабад искључи из могућег ширег сукоба. Слично је поступио и када је реч о Индији, а све у настојању да рат остане у оквирима Блиског истока.

Ипак, тешко је веровати да ће амерички председник сам успети да реши проблем. Видно одустајање од уплитања у европске догађаје, у којима је Вашингтон током 20. века био главни судија, казује да се скала глобалне моћи све више приклања истоку. То је најбоље могло да се види и по резултатима већ поменутог самита Г7.

Русија за сада стоји по страни, али нема сумње да у Москви пажљиво прате шта се збива и спремни су да се, уколико буде потребно, укључе у неспоразум између Тел Авива и Техерана. Поготово што је војна сарадња са Ираном већ увелико остварена у Украјини. То сазнање дефинитивно кочи Трампа да се одлучније посвети помоћи Израелу.

Како ће се завршити блискоисточна прича – тек ће се показати. Оно што је већ сада јасно је да ће Европа, као и у случају Украјине, платити цену коју није очекивала. Као и да ће је најновији догађаји још више везати за непосредног суседа на истоку континента, чијег утицаја већ три и по године узалуд покушава да се отресе. Интензивирање рата између Израела и Ирана и евентуално увлачење у њега и других играча (чак и без САД и Русије) могло би да се покаже као лош почетак друге четвртине овог века.