Amerika i Rusija na novom frontu

Američki predsednik Donald Tramp, kako se trenutno čini, potpuno je digao ruke od rata u Ukrajini. Ipak, potrebu najmoćnije zapadne sile za vojevanjem nije ugasio. Otvorio je – posredno ili neposredno – novi sukob, ovaj put na Bliskom istoku. Sučeljavanje sa Rusijom nije stavljeno ad akta. Promenjeno je samo bojno polje, oružje je prilagođeno, sabiraju se nove ljudske žrtve i materijalna šteta…

Problem je međutim u tome što, za razliku od Ukrajine, pa i Evrope, ovaj novi rat ne vode dve strane koje, u suštini, jednako razmišljaju. Ovde su sukobljena dva potpuno različita pogleda na svet: religijski, društveni, politički. A takvi ratovi, obilato potpomognuti sa strane, mogu deo sveta na kojem se dešavaju da vrate duboko u prošlost.

Kako piše ruski analitičar Fjodor Lukijanov: „Vašington je pokušao da nametne vrednosti zapadne liberalne demokratije kao univerzalnu istinu. Istovremeno su se pojavila još dva trenda: politički islam, koji se kretao od reformističkih do radikalnih, i ponovno uspostavljanje autoritarnih sekularnih režima kao bedema protiv kolapsa. Paradoksalno, islamizam je – iako ideološki suprotstavljen Zapadu – bio bliže liberalizmu u svom otporu autokratiji. U međuvremenu, te iste autokratije su često bile prihvaćene kao manje zlo protiv ekstremizma.”

Ali mi živimo u vremenima u kojima pretnja od sveopšteg nuklearnog uništenja visi svima nad glavama. I reklo bi se, to više nije pitanje o kojem mogu da odlučuju samo najmoćniji. Naprotiv, sukobi „obogaćeni” terorizmom više nikoga na ostavljaju spokojnim. Čak su i lokalne bune, pa i one po najvećim svetskim metropolama, na samoj granici upotrebe „prljavog oružja”. Kontrola ili ne postoji ili je strogo usmerena samo na jednu stranu u ovoj smrtonosnoj igri.

Dok ovo pišemo, glavni globalni akteri – SAD i Rusija – kao da opipavaju moć direktno sukobljenih Izraela i Irana da pokažu šta i koliko mogu i kakva pomoć bi im bila najracionalnija. Istini za volju, naznake da su Amerikanci spremni da odu i korak dalje već postoje. Ratna tehnologija, objektivno, omogućuje ovo čekanje i sakrivanje aduta. U tome i jeste problem: veliki će u pravu igru uskočiti tek kada budu videli da im se to isplati.

Ipak, osnovno pitanje ostaje: koliko su samo SAD i Rusija zaduženi da oblikuju svet 21. veka? Šta je sa zemljama koje ih po broju stanovnika mnogostruko premašuju, a koje se nameću i kao tehnološki superiornije. Krah samita zemalja G7 na najbolji način je pokazao da živimo u vremenima u kojima su i dosadašnje gazde primorane da pognu glave.

Ali vratimo se sukobu na Bliskom istoku. Ni Izrael, ni Iran u sadašnji rat nisu ušli kako bi pokorili protivnika, već kako bi ga – uništili. A u takvim okolnostima moguće je očekivati sve, pa i nuklearne incidente. Izraelci već temeljno gađaju iranske pogone koji se bave ispitivanjima najrazornije energije današnjice. Pri tome, ne odriču da su se i sami već snabdeli (od SAD) ubistvenim nuklearnim igračkama.

Pretnje da bi sve moglo da se pretvori u neku vrstu religijskog rata takođe su prisutne. Donald Tramp je toga dobro svestan i već je kontaktirao sa najvišim vojnim rukovodstvom Pakistana, koji je islamska zemlja i šesta u svetu nuklearna sila, ne bi li pronašao način kako da Islamabad isključi iz mogućeg šireg sukoba. Slično je postupio i kada je reč o Indiji, a sve u nastojanju da rat ostane u okvirima Bliskog istoka.

Ipak, teško je verovati da će američki predsednik sam uspeti da reši problem. Vidno odustajanje od uplitanja u evropske događaje, u kojima je Vašington tokom 20. veka bio glavni sudija, kazuje da se skala globalne moći sve više priklanja istoku. To je najbolje moglo da se vidi i po rezultatima već pomenutog samita G7.

Rusija za sada stoji po strani, ali nema sumnje da u Moskvi pažljivo prate šta se zbiva i spremni su da se, ukoliko bude potrebno, uključe u nesporazum između Tel Aviva i Teherana. Pogotovo što je vojna saradnja sa Iranom već uveliko ostvarena u Ukrajini. To saznanje definitivno koči Trampa da se odlučnije posveti pomoći Izraelu.

Kako će se završiti bliskoistočna priča – tek će se pokazati. Ono što je već sada jasno je da će Evropa, kao i u slučaju Ukrajine, platiti cenu koju nije očekivala. Kao i da će je najnoviji događaji još više vezati za neposrednog suseda na istoku kontinenta, čijeg uticaja već tri i po godine uzalud pokušava da se otrese. Intenziviranje rata između Izraela i Irana i eventualno uvlačenje u njega i drugih igrača (čak i bez SAD i Rusije) moglo bi da se pokaže kao loš početak druge četvrtine ovog veka.