Сакашвили у школи демократије

Грузијски председник Михаил Сакашвили могао би ускоро да крене у САД на „демократско усавршавање“. Како је, наиме, ових дана обзнанила Дана Перино, представник за штампу Беле куће у Вашингтону, амерички шеф државе Џорџ Буш, којем ових дана истиче мандат, решио је да своје лидерско знање пренесе млађим генерацијама. У том смислу, Буш планира да у родном Тексасу оснује „Институт слободе“, неку врсту школе за обуку будућих лидера из иностранства. Први ученик, како је најављено, биће управо Сакашвили, председник кавкаске републике која је недавно поражене у рату са Русијом и потом раздељена на три потпуно независна дела. Шта би „грузијски губитник“ могао да научи од „најгорег председника у америчкој историји“, како Буша незванично оцењују његови земљаци, и човека који је Америку увалио у два неуспешна рата, тешко је претпоставити.

Осим ако се иза свега не крије нека друга идеја.

Сакашвили је и до сада важио за „америчког ђака“. Образовање и политички шлиф добио је са оне стране Атлантика, као и (финансијску) подршку за своју „Револуцију ружа“ коју је успешно изгурао 2004. године, смакнувши са власти дотадашњег председника Едуарда Шеварднадзеа. Али, како рече Перино, дотични се тренутно „суочава са јаким ветром у прса, мада се и у овим веома стресним ситуацијама држи сасвим добро“.

Ако све крене како је замишљено, кавкаском лидеру би у школским клупама требало да се придруже још неки политичари на гласу, попут бившег британског премијера Тонија Блера или шпанског Хозе Марија Аснара... Ипак, тешко је отети се утиску да у Бушовој „школи“ неће бити баш сви једнаки. Јер, док на понашање Блера и Аснара прошла вашингтонска администрација тешко да може да има замерки (мисли се, пре свега на подршку америчким делатностима у Ираку и Авганистану), са грузијском председником прилике су сасвим другачије. Како се, наиме, испоставило, током краткотрајног августовског рата против Русије, армија Сакашвилија је претрпела пораз зато што су је водили „лоши и некомпетентни официри“. Тако барем стоји у једном тајном извештају Пентагона, чије је делове успео да обелодани „Њујорк тајмс“. Податке је листу доставио војни службеник који је, како се изјаснио, био „веома незадовољан ниском борбеном готовошћу грузијски оружаних снага“.

Подсетимо, управо су САД финансирале комплетну обнову постсовјетске грузијске армије, амерички инструктори ангажовани су у обуци грузијских војника, у одабиру и куповини наоружања, плате за командни кадар стизале су директно из Вашингтона... Вероватно су стога и аналитичари кавкаских збивања пораз против Русије више приписали Американцима него државном руководству из Тбилисија.

Укратко, Сакашвили је жестоко обрукао америчке спонзоре. Чим су борбе утихнуле, руски званичници су одмах изашли са тврдњом да НАТО није способан да обезбеди мир на европском континенту, чак ни оним државама које слове за сигурне будуће чланице алијансе. Вашингтону, као главном мотору НАТО-а ово се свакако није свидело, али противодговор, једноставно, није могао бити нађен. Ситуација на терену је све казивала. Поготово после одлуке Москве да призна независност отцепљених грузинских република Абхазије и Јужне Осетије, што нико није могао да спречи.

Проблем је и у томе што је Грузија важила за јако америчко упориште на Кавказу, а сам Сакашвили за провереног „бранитеља“ америчких интереса када је у питању транспорт енергената из Централне Азије ка западу европског континента. Ова рачуница је за само пет ратних августовских дана опасно доведена у питање.

Да се грузијском председнику спрема повратак у школску клупу сведочи неколико чињеница. Прво, Руси су јасно ставили до знања да са њим даље немају шта да разговарају, а то би могло додатно да поремети ионако крхке односе Москве са Вашингтоном и Бриселом. Друго, ових дана је у америчкој престоници боравила Нино Бурџанадзе, бивши председник грузијског парламента и најизгледнији наследник Сакашвилија на позицији шефа државе. Треће, и сам Сакашвили је изјавио да се вероватно неће више кандидовати на место председника чиме је, на неки начин, отворио и простор за прерану смену.

А ту смену могли би, на фини начин, да обаве управо Американци, тиме што би га пригрлили као „Бушовог ђака“ или, једноставно, свој кавкаски кадар. Све поменуто могло би да се уклопи у писање „Њујорк тајмса“ према којем пред новоизабраним америчким председником Бараком Обамом стоји озбиљан проблем: уколико желе помоћ Москве у спречавању нуклеарног наоружавања Ирана, САД морају да воде више рачуна о интересима Русије када је реч о размештању противракетних система у Европи и ширењу НАТО-а на исток. А управо је Сакашвили један од симбола ширења алијансе на бивше совјетске просторе.

Другим речима, Вашингтон ће понешто морати да жртвује. Грузијски председник је, изгледа, први на листи.