Sakašvili u školi demokratije

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili mogao bi uskoro da krene u SAD na „demokratsko usavršavanje“. Kako je, naime, ovih dana obznanila Dana Perino, predstavnik za štampu Bele kuće u Vašingtonu, američki šef države Džordž Buš, kojem ovih dana ističe mandat, rešio je da svoje lidersko znanje prenese mlađim generacijama. U tom smislu, Buš planira da u rodnom Teksasu osnuje „Institut slobode“, neku vrstu škole za obuku budućih lidera iz inostranstva. Prvi učenik, kako je najavljeno, biće upravo Sakašvili, predsednik kavkaske republike koja je nedavno poražene u ratu sa Rusijom i potom razdeljena na tri potpuno nezavisna dela. Šta bi „gruzijski gubitnik“ mogao da nauči od „najgoreg predsednika u američkoj istoriji“, kako Buša nezvanično ocenjuju njegovi zemljaci, i čoveka koji je Ameriku uvalio u dva neuspešna rata, teško je pretpostaviti.

Osim ako se iza svega ne krije neka druga ideja.

Sakašvili je i do sada važio za „američkog đaka“. Obrazovanje i politički šlif dobio je sa one strane Atlantika, kao i (finansijsku) podršku za svoju „Revoluciju ruža“ koju je uspešno izgurao 2004. godine, smaknuvši sa vlasti dotadašnjeg predsednika Eduarda Ševardnadzea. Ali, kako reče Perino, dotični se trenutno „suočava sa jakim vetrom u prsa, mada se i u ovim veoma stresnim situacijama drži sasvim dobro“.

Ako sve krene kako je zamišljeno, kavkaskom lideru bi u školskim klupama trebalo da se pridruže još neki političari na glasu, poput bivšeg britanskog premijera Tonija Blera ili španskog Hoze Marija Asnara... Ipak, teško je oteti se utisku da u Bušovoj „školi“ neće biti baš svi jednaki. Jer, dok na ponašanje Blera i Asnara prošla vašingtonska administracija teško da može da ima zamerki (misli se, pre svega na podršku američkim delatnostima u Iraku i Avganistanu), sa gruzijskom predsednikom prilike su sasvim drugačije. Kako se, naime, ispostavilo, tokom kratkotrajnog avgustovskog rata protiv Rusije, armija Sakašvilija je pretrpela poraz zato što su je vodili „loši i nekompetentni oficiri“. Tako barem stoji u jednom tajnom izveštaju Pentagona, čije je delove uspeo da obelodani „Njujork tajms“. Podatke je listu dostavio vojni službenik koji je, kako se izjasnio, bio „veoma nezadovoljan niskom borbenom gotovošću gruzijski oružanih snaga“.

Podsetimo, upravo su SAD finansirale kompletnu obnovu postsovjetske gruzijske armije, američki instruktori angažovani su u obuci gruzijskih vojnika, u odabiru i kupovini naoružanja, plate za komandni kadar stizale su direktno iz Vašingtona... Verovatno su stoga i analitičari kavkaskih zbivanja poraz protiv Rusije više pripisali Amerikancima nego državnom rukovodstvu iz Tbilisija.

Ukratko, Sakašvili je žestoko obrukao američke sponzore. Čim su borbe utihnule, ruski zvaničnici su odmah izašli sa tvrdnjom da NATO nije sposoban da obezbedi mir na evropskom kontinentu, čak ni onim državama koje slove za sigurne buduće članice alijanse. Vašingtonu, kao glavnom motoru NATO-a ovo se svakako nije svidelo, ali protivodgovor, jednostavno, nije mogao biti nađen. Situacija na terenu je sve kazivala. Pogotovo posle odluke Moskve da prizna nezavisnost otcepljenih gruzinskih republika Abhazije i Južne Osetije, što niko nije mogao da spreči.

Problem je i u tome što je Gruzija važila za jako američko uporište na Kavkazu, a sam Sakašvili za proverenog „branitelja“ američkih interesa kada je u pitanju transport energenata iz Centralne Azije ka zapadu evropskog kontinenta. Ova računica je za samo pet ratnih avgustovskih dana opasno dovedena u pitanje.

Da se gruzijskom predsedniku sprema povratak u školsku klupu svedoči nekoliko činjenica. Prvo, Rusi su jasno stavili do znanja da sa njim dalje nemaju šta da razgovaraju, a to bi moglo dodatno da poremeti ionako krhke odnose Moskve sa Vašingtonom i Briselom. Drugo, ovih dana je u američkoj prestonici boravila Nino Burdžanadze, bivši predsednik gruzijskog parlamenta i najizgledniji naslednik Sakašvilija na poziciji šefa države. Treće, i sam Sakašvili je izjavio da se verovatno neće više kandidovati na mesto predsednika čime je, na neki način, otvorio i prostor za preranu smenu.

A tu smenu mogli bi, na fini način, da obave upravo Amerikanci, time što bi ga prigrlili kao „Bušovog đaka“ ili, jednostavno, svoj kavkaski kadar. Sve pomenuto moglo bi da se uklopi u pisanje „Njujork tajmsa“ prema kojem pred novoizabranim američkim predsednikom Barakom Obamom stoji ozbiljan problem: ukoliko žele pomoć Moskve u sprečavanju nuklearnog naoružavanja Irana, SAD moraju da vode više računa o interesima Rusije kada je reč o razmeštanju protivraketnih sistema u Evropi i širenju NATO-a na istok. A upravo je Sakašvili jedan od simbola širenja alijanse na bivše sovjetske prostore.

Drugim rečima, Vašington će ponešto morati da žrtvuje. Gruzijski predsednik je, izgleda, prvi na listi.