Ку­ли­се свет­ског стра­те­шког те­а­тра

По­ли­ти­ка је увек сво­је­вр­сни те­а­тар, јер се у њој нај­ва­жни­је ства­ри де­ша­ва­ју иза ку­ли­са, бу­ду­ћи да су ре­ди­те­љи, по пра­ви­лу, ва­жни­ји од глу­ма­ца. Рат и вој­не ства­ри су до­не­кле ис­кре­ни­ји од по­ли­ти­ке, иако и ту има до­ста так­тич­ких вар­ки и об­ма­на, али у ко­нач­ни­ци на стра­те­шком ни­воу се је­ди­но ра­чу­на ре­ал­на сна­га, ко­ју ипак ни­је мо­гу­ће глу­ми­ти. Што онај бр­ка­ти со­вјет­ски стра­те­шки џин ко­га се чи­тав свет бо­јао ре­че, на опа­ску фран­цу­ског пре­ми­је­ра Пје­ра Ла­ва­ла 1935. го­ди­не да сма­њи ре­пре­си­ју над ка­то­ли­ци­ма ка­ко би при­до­био по­др­шку па­пе за евен­ту­ал­но со­вјет­ско-фран­цу­ско са­ве­зни­штво у ра­ту ко­ји се спре­мао: Ко­ли­ко ди­ви­зи­ја има тај па­па? Та Ста­љи­но­ва ци­нич­на опа­ска Ла­ва­лу го­во­ри о веч­ном ци­ни­зму ра­та, у ко­јем мо­ра­те мр­тви хлад­ни да са­би­ра­те до­бит­ке и гу­бит­ке што се ме­ре гла­ва­ма и гра­до­ви­ма, за шта рет­ко ко има сто­мак, услед че­га је мно­го так­ти­ча­ра, а ма­ло стра­те­га нај­ви­шег ни­воа.

То је ви­дљи­во упра­во у нај­но­ви­јем пу­шка­ра­њу на Бли­ском ис­то­ку из­ме­ђу Изра­е­ла и Ира­на, у ко­је се во­лон­тер­ски укљу­чи­ла и Аме­ри­ка, бу­ду­ћи да ни­је ја­сно шта она мо­же кон­крет­но да до­би­је од не­ког по­нов­ног ди­рект­ног ан­га­жма­на у том ре­ги­о­ну пе­ска, кр­ви и наф­те. До­ду­ше, ва­ља при­зна­ти да је Аме­ри­ка бом­бар­до­ва­ла иран­ски ну­кле­ар­ни про­грам с мно­го за­др­шке, прет­ход­но на­ја­вљу­ју­ћи да­ни­ма на сва зво­на да ће то учи­ни­ти, да­ју­ћи џен­тлмен­ски Иран­ци­ма са­свим до­вољ­но вре­ме­на да се спре­ме и да пре­не­су за­ли­хе обо­га­ће­ног ура­ни­ју­ма са три ло­ка­ци­је за ко­је се ма­ње-ви­ше зна­ло да мо­гу би­ти га­ђа­не. Јед­на­ко та­ко, Иран је на ово га­ђа­ње уз­вра­тио џен­тлмен­ски на­ја­вљу­ју­ћи да ће га­ђа­ти аме­рич­ку вој­ну ба­зу у Ка­та­ру, ко­ју је по­том га­ђао са се­дам ду­го­мет­них ра­ке­та, од ко­јих је шест пре­срет­ну­то, а са­мо јед­на је па­ла на циљ, та­ман да Иран мо­же да ка­же да је по­го­дио не­ку аме­рич­ку вој­ну ефек­ти­ву, па да се с тим фа­бри­ко­ва­ним осе­ћа­јем не­ре­ше­ног ре­зул­та­та иде у пре­го­во­ре о ми­ру, што је Трамп и по­ку­шао пом­пе­зно да ура­ди на­кон овог иран­ског на­па­да, на­ја­вљу­ју­ћи ко­нач­но по­стиг­ну­то при­мир­је из­ме­ђу Ира­на и Изра­е­ла, ко­је ни­је по­тра­ја­ло ни не­ко­ли­ко са­ти пре не­го што су ра­ке­те по­но­во по­ле­те­ле у оба прав­ца.

За Трам­па је не­згод­но што му је ово већ ко зна ко­је при­мир­је ко­је на­ја­вљу­је, а да ни­шта трај­ни­је не­ма од то­га, осим кра­ћих или ду­жих па­у­за у деј­стви­ма, ко­ја се на­кон ових од­мо­ра и пуш-па­у­за по пра­ви­лу на­ста­вља­ју. Трамп је нај­пре још у кам­па­њи на про­шлим пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма на­ја­вљи­вао да ће рат у Укра­ји­ни за­у­ста­ви­ти за је­дан дан, од че­га не­ма ни­шта ни по­ла го­ди­не од ка­да је сту­пио на трон аме­рич­ког пред­сед­ни­ка. Још ра­ни­је, кад је иза­бран кра­јем про­шле го­ди­не, ус­по­ста­вио је крх­ко при­мир­је у Га­зи, ко­је не са­мо да се ни­је одр­жа­ло, не­го ви­ди­мо да са­да има­мо и знат­но ши­ри ва­тро­мет на Бли­ском ис­то­ку од оно­га кад је Бај­ден био аме­рич­ки пред­сед­ник. Све то по­ста­вља пи­та­ње ко­ли­ко Трамп за­пра­во ре­ал­но упра­вља про­це­си­ма, што је тек ре­то­рич­ко пи­та­ње, јер смо већ пи­са­ли, упра­во ов­де, да су ва­жни­ји они па­мет­ни мом­ци ко­ји се­де иза пред­сед­нич­ких, кра­љев­ских или пре­ми­јер­ских тро­но­ва не­го они на тим тро­но­ви­ма, осим ако их се не до­мог­ну баш ти па­мет­ни мом­ци ко­ји су се чи­та­вог жи­во­та ба­ви­ли тим не­ми­лим стра­те­шким ства­ри­ма и раз­ми­шља­ли о њи­ма.

За раз­ли­ку од Трам­па, ко­ји за са­да не успе­ва са свом си­лом сво­јих ко­ле­га би­зни­сме­на ко­је је по­ста­вио на кључ­не стра­те­шке функ­ци­је – по­пут ње­го­вог глав­ног пре­го­ва­ра­ча Сти­ва Вит­ко­фа, чи­ји си­тан вез за са­да не да­је ре­зул­та­те ни у Укра­ји­ни ни на Бли­ском ис­то­ку – и ко­ји је по до са­да ви­ђе­ном чи­сто ре­ак­ти­ван по­ли­ти­чар што упр­кос пом­пе­зним на­ја­ва­ма не успе­ва да про­из­ве­де си­ту­а­ци­је и про­це­се, по­сто­је и они ко­ји успе­ва­ју да на­мет­ну свој тем­по и сво­је же­ље и при­ја­те­љи­ма и не­при­ја­те­љи­ма. Пр­ви од њих је Бен­ја­мин Не­тан­ја­ху, бив­ши ко­ман­дос с ди­пло­мом нај­пре­сти­жни­јих свет­ских уни­вер­зи­те­та, ве­о­ма рет­ка ка­рак­тер­на струк­ту­ра, ко­ји је ус­пео да у сво­је ра­то­ве  на Бли­ском ис­то­ку уву­че Трам­па ви­ше не­го Бај­де­на, те је очи­глед­но да Не­тан­ја­ху, у од­но­су на Трам­па, пред­ста­вља ри­там сек­ци­ју ко­ја од­ре­ђу­је тем­по овог двој­ца, оста­вља­ју­ћи Трам­пу тек да опа­ли по ко­ју со­ла­жу, ко­ја за­пра­во не зна­чи мно­го ви­ше од кит­ња­стог укра­са, јер је у окви­ри­ма за­да­тог тем­па, а он је у ру­ка­ма про­ак­тив­ног Не­тан­ја­хуа, ко­ме за са­да ни­ко ни­шта не мо­же.

Дру­ги од њих је Вла­ди­мир Пу­тин, ко­ји је ма­ње си­ро­во ак­ти­ван у од­но­су на Не­тан­ја­хуа и по­сло­вич­но стр­пљи­ви­ји, али та­ко­ђе, за раз­ли­ку од Трам­па, успе­ва да про­из­ве­де си­ту­а­ци­је и про­це­се ко­ји му иду на­ру­ку, као што му не­сум­њи­во иде на­ру­ку све што се де­ша­ва у пу­шка­ра­њу из­ме­ђу Изра­е­ла и Ира­на, јер то од­вла­чи па­жњу с Укра­ји­не и да­је му ши­ри про­стор за деј­ства та­мо, ко­ји он, по­сло­вич­но стр­пљив, још не ко­ри­сти у пу­ном ка­па­ци­те­ту, ну­де­ћи сво­је до­бре услу­ге и за евен­ту­ал­не до­го­во­ре на Бли­ском ис­то­ку, а то је опет по­ве­за­но с ти­ме ко­ли­ко ће се у Укра­ји­ни иза­ћи у су­срет ње­го­вим ин­те­ре­си­ма. Пот­пи­сник ових ре­до­ва већ ду­же вре­ме пи­ше и го­во­ри да су ра­то­ви у Укра­ји­ни и на Бли­ском ис­то­ку бли­зан­ци и да функ­ци­о­ни­шу по ло­ги­ци спо­је­них су­до­ва, те ни­је мо­гу­ће по­ја­ча­ва­ти рин­глу у јед­ном ра­ту, а да се то не од­ра­зи на дру­ги, те је Трамп за­пра­во по­чео да стра­те­шки лу­та он­да кад ни­је ус­пео да за­у­зда Зе­лен­ског, што му је ну­жно, пре или ка­сни­је, мо­ра­ло по­ква­ри­ти и по­сао на Бли­ском ис­то­ку, на ко­јем је пи­та­ње ко­ли­ко ће са­да Аме­ри­ка мо­ра­ти да иде да­ле­ко. С дру­ге стра­не, мно­го суп­тил­ни­ји и уз­др­жа­ни­ји, Пу­тин с Ира­ном пре­ци­зни­је на­ла­зи пра­ву ме­ру по­др­шке и за­у­зда­ва­ња ка­ко се не би су­ви­ше по­тро­шио у од­но­су на глав­ни стра­те­шки циљ, што је не­сум­њи­во Укра­ји­на и оно што ре­ал­но мо­же да до­би­је та­мо, чи­не­ћи Иран по­сте­пе­но све за­ви­сни­јим од Ру­си­је услед стра­те­шке олу­је у ко­ју је упао.

Углав­ном, Трамп је сво­јом би­знис-ме­то­дом, ко­јом је при­сту­пио стра­те­шким ства­ри­ма, сам се­бе до­вео у не­згод­ну по­зи­ци­ју да са­да мо­ра да по­ка­зу­је ми­ши­ће и да ни­је тек уто­пи­стич­ки би­зни­смен ко­ји је од Га­зе ми­слио да на­пра­ви Азур­ну оба­лу, па је оти­шао у дру­ги екс­трем да са­да ша­ље у прак­си ни­кад не­ко­ри­шће­не бом­бар­де­ре и бом­бе на Иран вр­ше­ћи ауто­де­струк­ци­ју сво­је по­зи­ци­је не­су­ђе­ног свет­ског ми­ро­твор­ца. Да­ље ср­ља­ње у још ја­чи рат про­тив Ира­на не­сум­њи­во би би­ло Трам­по­ва стра­те­шка гре­шка, ко­ја би у пот­пу­но­сти уни­шти­ла ње­гов дру­ги пред­сед­нич­ки ман­дат, не са­мо за­то што је Иран мно­го твр­ђи орах не­го што су то не­кад би­ли Ирак и Ав­га­ни­стан, или због то­га што је Аме­ри­ка да­нас сла­би­ја не­го пре два­де­се­так го­ди­на кад је кре­ну­ла у прет­ход­не (ан­ти)стра­те­шке аван­ту­ре, већ пр­вен­стве­но због то­га што Трамп прак­тич­но не би оства­рио ни­шта од свог ми­ро­тво­рач­ког про­гра­ма ко­ји је пом­пе­зно на­ја­вљи­вао, да­ју­ћи пле­до­а­је де­мо­кра­та­ма да се пред­ста­ве као ве­ћи ми­ро­твор­ци и оду­ва­ју ре­пу­бли­кан­це на сле­де­ћим из­бо­ри­ма. Ако је то мо­жда и план, он­да Трамп за са­да не по­ка­зу­је др­жав­нич­ку ве­шти­ну да му се су­прот­ста­ви јер је за са­да са­мо глу­мац и још ни­је ре­ди­тељ, за раз­ли­ку од Пу­ти­на и Не­тан­ја­хуа, ко­ји су и глум­ци и ре­ди­те­љи и про­ду­цен­ти, да не по­ми­ње­мо тек ки­не­ског пред­сед­ни­ка Си Ђин­пин­га, ко­ји је ви­ше струк­ту­ра не­го по­је­ди­на­чан чо­век ко­ја су­ве­ре­но вла­да соп­стве­ним стра­те­шким фил­мом.

Ко­нач­но, ку­ли­се свет­ског стра­те­шког те­а­тра још ће се по­ме­ра­ти, све док се ре­ди­те­љи не до­го­во­ре око ко­нач­не по­став­ке сце­не, без об­зи­ра на то ко­је ће глум­це ан­га­жо­ва­ти да из­не­су ко­мад.

*На­уч­ни са­вет­ник на Ин­сти­ту­ту дру­штве­них на­у­ка