Има ли нешто слатко из неолита

Старчево – Нису музеји више места где се оде у обилазак витрина пуних експоната и евентуално добије стручно вођење кроз сталну или актуелну поставку. То су поодавно схватили у врло старом, али напредном селу Старчево, које, осим што би да буде општина за себе, има и прави музеј. Тако се у амбијенту реплике малог неолитског насеља, у дворишту установе, десила радионица кулинарске оријентације, која је овдашње школарце „намамила” питањем: „Има ли нешто слатко?”.

Као једна од многих активности и садржаја који се реализују под окриљем Дома културе, радионица је приређена у оквиру ширег пројекта „Старчево свим чулима”, а све је изведено из књиге „Пита из Неолита” двају аутора Александра и Илдико Медовић, кустоса Музеја Војводине. Радно окупљање, којим је Удружење за развој руралног предела, промоцију и очување културног наслеђа и локалног идентитета „Пагус” започело обележавање деценије рада, а подржао их град Панчево, требало је да оствари циљ – упознати малишане од чега су и како њихови давни преци справљали оброке.

Шта су људи јели пре 7.000 година, како су гајили биљке, и које су културе биле најважније у свакодневици древних заједница, одговоре не траже само историчари већ и археоботаничари – научници који проучавају биљне остатке из археолошких налазишта.

„Рецимо, управо са Старчевцима се појавила једнозрна пшеница, као главна врста све до појаве Римљана на овим просторима. Књига је кувар, приручник, не само како данас могу да се направе та јела и да окуси праисторија него и да се добије шира слика живота у неолиту. Ту нас археоботаника учи о вези човека и природе, а може бити важна и за будућност, посебно у контексту климатских промена и одрживе пољопривреде. Зато је почетна идеја и била да натерамо наше сељаке да се врате прастарим врстама биља”, објашњава археоботаничар Александар Медовић. Његова специјалност су семенке пронађене на археолошким локалитетима широм Војводине које су опстале закопане у земљи или у згариштима старих кућа, успеле да опстану и да преживе хиљаде година без кисеоника и светлости.

Тако су Старчевци школског узраста сазнали да су њихови претходници у исхрани користили махунарке, попут рибљег грашка, леблебију, сочиво и уљарице као што је лан и лалеманција, али и да су сакупљали дивље воће, зачине и све што је било јестиво. Невероватно звучи да се и тада, пре 6.200 до 5.400 година пре нове ере, пило пиво и медовина, углавном за празнике. Наоружани новим сазнањима малишанима су руке биле пуне посла, па су мешали, месили управо неке од тих намирница, водећи се рецептурама које нису компликоване.

„Радионица носи назив „Има ли нешто слатко”, јер је то главно питање деце након сваког оброка. Многи рецепти које су правили и пробали донекле се разликују од данашњих, како по садржини, тако и по састојцима Како су нове генерације навикнуте на мноштво различитих укуса и слаткиша који су пуни шећера, рецепти из доба неолита су им се учинили мање укусним, без обзира што су направљени без вештачких додатака”, напомиње кустос Музеја Војводине, Илдико Медовић, коаторка књиге „Пита из Неолита”.