Истина је горка

Пуних осам година грађани Србије стрпљиво, с правом и надом, очекују да нова, демократска власт отвори тајне досијее и коначно допусти истини, ма каква она била, да потече улицама и трговима.

После тог недостајућег спектакла непогрешиво бисмо знали с ким се треба мирити, а с ким не.

Уместо тога, добили смо декларацију о помирењу две партије и масовни повратак Милошевићевих кадрова у саме врхове власти.

На прагу је чин помирења са радикалима који то више нису. Амбасадор Велике Британије нам препоручује да заборавимо прошлост српских богаташа. Битно је, вели човек, шта сада раде.

Lapideus sum! (Забезекнуо сам се). Зар и ви господине амбасадоре? Зар не мислите да су овом спектакуларном помирењу морале да претходе макар и најминималније морално-хигијенске радње.(Прање руку и образа, савести, извињења и кајања пре свега.)

Ко држи конце, а ко прапорце под овом капом престоничком?

Не, дефинитивно, Петиоктобар није био револуција. То је одговор на питање зашто се у ових осам година демократске власти ништа дубински, коренито, револуционарно није догодило. Да јесте, био би то датум записан црвеним словима у календару.

Од сада ћемо гунђати и псовати у себи, појединачно.

Mala tempora currunt! (Лоша времена брзо долазе!)

Књижевник