Правила игре за поверење

Као и многе друге земље, мислили смо да нас криза неће погодити. Почетни оптимизам показао се потпуно неоправданим. Потрес који је урушио врх финансијске пирамиде изазвао је „финансијски цунами” који се шири по целом свету. Страни капитал се повлачи, берзе акција бележе драстичан пад, приступ новим међународним кредитима драстично је сужен, марже нахартије од вредности и кредите су утростручене. Секундарни ефекти кризе производе веома широке и болне ефекте на земље које нису имале активног учешћа у иницијалној финансијској кризи. Брзи економски раст и снажна макроекономска позиција нису довољни да се превладају ефекти драстичног смањења ликвидности, пада тражње и негативних очекивања.

Кривца није лако наћи пошто на нивоу међународног финансијског система не постоје јасно дефинисани стабилизатори ни институције задужене да спрече панични страх и стампедо повлачења на знак озбиљне кризе.

Конкретне мере:

1. Прагматски садржај интервентног пакета: Сви интервентни пакети укључују прагматску комбинацију монетарне и фискалне политике, али и мере дограђивања регулаторних и ширих институционалних аранжмана за финансијска тржишта и инструменте да би се повратило поверење инвеститора. За Србију је комплетирање реформи и институционалних аранжмана посебно важно.

2. Унапредити координацију: Питање координације економске политике на националном и глобалном нивоу поставља се у оштром виду. У одсуству координације (сарадње) учесници систематски бирају лошије решење. То би парламентарне странке требало да знају и деструктивни политички рат замене координацијом између законодавне, извршне и монетарне власти.

3. Обезбедити неопходан ниво ликвидности: На првом месту је гашење пожара финансијске кризе и заустављање негативних последица колапса ликвидности услед паничног повлачење банака и инвеститора. Поред озбиљних инјекција ликвидности на националном нивоу, ММФ је на глобалном нивоу обезбедио 250 милијарди долара за подршку ликвидности путем новог инструмента (Short-Term Liquidity Facility). Народна банка Србије има обавезу да обезбеди потребан ниво ликвидности и неопходне инструменте да то оствари.

4. Подржати реструктуризацију финансијског сектора и преокренути очекивања: Кључне мере су преузимање ризичне активе, помоћ у рекапитализацији банака (које су већ очистиле своје књиге) и обезбеђење адекватног система гаранција (укључујући осигурање штедних улога). Пошто су неповерење и неизвесност битне димензије ове кризе неопходно је да се саопште правила игре и у највећој могућој мери избегну нејасноће око мера које се предузимају. Главна провера успешности ове мере је промена понашања инвеститора и становништва (код куће и у дијаспори, одакле у земљу стиже замашна сума дознака). Посебан значај има осигурање штедних улога. Штедише нису инвеститори. Они улажу средства очекујући фиксну камату и нулти ризик. Штедни депозити су угаони камен кредитног потенцијала банкарског система. Осигурана вредност улога мора да буде довољно висока да не провоцира паничну реакцију штедиша у случају кризе.

5. Одржати и подржати економски раст: У условима ове кризе домети монетарне политике брзо су исцрпљени без правих ефеката на домаћу тражњу. Већина аналитичара (независно од претходних теоријских убеђења) почела је да говори о неопходности паралелног, координисаног и ефективног фискалног стимулуса. На глобалном нивоу говори се о укупном фискалном стимулусу од око два одсто светског БДП-а при овом нивоу пада аутпута. Услов је да буде циљно усмерен и да га предузимају земље које имају довољан фиискални простор за задуживање. Код нас су мишљења оштро подељена: Једни су безрезервно за што већи и разуђенији фискални стимулус, а други сасвим против. А решење је, као и обично, негде у средини. Ја сам против ex ante одрицања од коришћења фискалног стимулуса, али сам подједнако против неодговорног коришћења овог инструмента (како по обиму, тако и по намени). Сваки динар (евро или долар) фискалне експанзије за којим данас посегнемо биће сутра јавни дуг који ћемо морати да вратимо (са каматама). Зато унутар обима могуће фискалне експанзије, морамо пажљиво да меримо колики ћемо и какав фискални стимулус да одаберемо.

6. Смањити дејство кризе на најосетљивије делове становништва: Поред постојећих социјалних програма, очекивани пораст фискалних расхода могао би да буде усмерен на појачану социјалну заштиту и приоритетну инфраструктуру од пресудног значаја за дугорочни одрживи и социјално инклузивни економски раст укључујући инвестиције у знање и чисте технологије.

7. Уклонити кључне институционалне изворе кризе: На нешто дужи рок потребно је (у складу са детаљним препорукама Г20) проширити и појачати контролу финансијских институција, значајно унапредити рачуноводствене стандарде за утврђивање бонитета појединих финансијских инструмената и употпунити и осавременити регулативу финансијских тржишта.

Главни уредник часописа ,,Финансије”, професор 
Факултета за економију, финансије и администрацију