Полеће „Албатрос Плус”

Након недавног, већ познатог разлаза са новим власницима „Филипа Вишњића”, Јагош Ђуретић, дугогодишњи директор ове издавачке куће из Београда, наставља да се бави издаваштвом. Ђуретић је, наиме, у договору са својим досадашњим уредницима и пријатељима 1. децембра ове године регистровао ново издавачко предузеће „Албатрос Плус” са идејом да доследно настави издавачко-уређивачку концепцију „Филипа Вишњића”, са свим његовим познатим едицијама. Ђуретићу су се финансијским прилозима одмах прикључили и они међу досадашњим уредницима који су то могли (професор Светозар Стојановић, Слободан Дивјак и Јово Цвјетковић), а уз њих су стали и сви други уредници и пријатељи. Са Јагошем Ђуретићем, у „Албатрос Плус” прешли су сви уредници „Филипа Вишњића”, а планови које су направили за своје библиотеке почеће да се остварују првим књигама које најављују већ за јануар 2009.

Шта је, дакле, „Албатрос Плус”?

– У издавачком смислу то је управо оно што је до сада био „Филип Вишњић”. Знам да ће бити тешко, врло тешко, поготову у овом тешком времену за књигу и не само за књигу. Али, audacies fortuna fortuna juvat, како кажу стари Латини. Да је могло бити другачије, верујте другачије би било. Ја знам шта значи традиција за културу једнога народа и ово је само покушај спасавања једног делића те културе и покушај одупирања разорној безобзирности наших тзв. транзиционих процеса који су, веома често, само гигантска маска за убирање приземних користи и интереса подземним методама и путевима – каже за „Политику” Јагош Ђуретић.

Наш саговорник је, штавише, недавно регистровао и пријаву ауторства на издавачко-уредничку концепцију коју је до сада „Филип Вишњић” реализовао у својим едицијама. Тако ће читаоци и даље имати прилику да се срећу са одличним насловима који су до сада објављивани у „Либертасу”, „Еуномији”, „Таласу”, „Хронограму”, „Европи”, „Дипломатским свескама” и, наравно, „Албатросу”, која је уз „Либертас” била заштитни знак „Филипа Вишњића”, а од сада ће то бити у „Албатросу Плус”. Ђуретић за „Политику” каже да је специфичност и оригиналност концепције са којом је пре скоро четири деценије, када је дошао у предузеће „Филип Вишњић” које се у том тренутку бавило искључиво прештампавањем, односно издавањем књига за слепе, покренуо издаваштво у тој кући „најпре чињеница да се читава издавачко-уређивачка концепција заснива на једној јединој идеји, на идеји слободе која је суштинско својство свеколиког човековог стваралаштва”.

То снажно осећање независности као личне животне потребе је, заправо, суштина саме ствари, прича нам Ђуретић, подсећајући да је прва едиција коју је тада покренуо била управо „Либертас”. Онако како је тада замишљена, та је едиција остала и данас: објављивала је дела која на темељит начин расправљају о стању човекове слободе у друштву, али без икаквих идеолошких предрасуда и политичких ограничења која су у осамдесетим годинама (едиција је покренута 1985. године), била сасвим уобичајена.

Врло брзо у културној и филозофско-политичкој јавности препознатљива као нешто особено у нашем издаваштву и узорно по критеријумима и јасности издавачке концепције, едиција „Либертас” је била „кровна” идеја у изградњи читаве издавачке концепције овог предузећа и профилисању свих других едиција, чак и књижевних и публицистичких.

Да ли Вам је окупираност феноменом демократије и човекове слободе у друштву, у издаваштву стварало додатна ограничења?

Можда само у томе што ме је то у свакој прилици обавезивало на већу одговорност, на појачану озбиљност, на оштрија мерила, на циљ, а то хоћеш-нећеш вуче ка елитизму и сужава могући круг купаца књиге. Иначе, у тематском погледу ту у принципу нема ограничења. Човек се у свим друштвеним и животним ситуацијама понаша или као слободно или као неслободно биће без обзира на то да ли је тога свестан или не. Тај аспект је за све форме литерарног стваралаштва увек релевантан и сваки га зрелији читалац може идентификовати.

Јагош Ђуретић каже да се и не сећа ниједног случаја да је рукопис одбио због „неподобног” политичког гледишта. Узгред речено, додаје наш саговорник, од великих искушења издавача често чувају и сами аутори чија је спремност за „чин слободе” такође бивала на проби.

– Па ипак не тврдим да бих сваки рукопис у том погледу и данас објавио, нпр. онај са фашистичким становиштем, односно онај који непосредно удара на сам принцип слободе, али не због тога што тај „парадоксални” принцип није довољно формално простран и за такво гледиште, већ напросто стога што ја, користећи своје право и своју слободу, лично тиме нећу и не желим да учествујем у фактичком поништавању тог принципа.

-----------------------------------------------------------

Сви на окупу у „Албатросу Плус”

– Могу вам рећи да уредници предузећа „Филип Вишњић” никада нису били истомишљеници, ни између себе ни у односу са мном, али нас је све ипак повезивало једно: приврженост управо том принципу слободе и демократије, што подразумева високу толеранцију не само у међусобном односу него и у односу на ауторска гледишта. Стога није чудно што смо сви између себе и пријатељи. Наравно да ћемо на исти начин и у овом „новом почетку” бити сви на окупу без обзира што у тој сарадњи овде ни овога пута, као ни до сада, не чека никога зарада. Сви ми знамо да на овом подухвату нема зараде, нема новца који тако битно обележава и покреће време у коме живимо. Ова књига не доноси новац, али учествовати у неком важном послу за културу којој припадате причињава такође велико задовољство мада знам да се у овом тренутку у то тешко верује. Уосталом, који српски издавач може да сања о неком великом новцу, ако изузмете оне који су у посебном друштвеном положају. Размишљајте о бесконачном довијању, о страсти и о неком ирационалном самопрегору ако хоћете да одговорите на питање: зашто се српско издаваштво у толиком обиму одржало у тој суровој антикњишкој четвртини века при тако безначајној подршци државе.

-----------------------------------------------------------

Издавачка кућа није циглана

Професор Светозар Стојановић је, поводом приватизације у култури, посебно у издавачкој делатности, јуче у сусрету са новинарима у „Албатросу Плус” рекао да друштво и држава морају да интервенишу и да у процесу приватизације сачувају културу у овом, како га је назвао, културном капитализму. Другим речима, не може једна издавачка кућа да буде изједначена са цигланом, уз све поштовање према тој професији. Стојановић, који је потписник петиције за очување „Просвете”, заложио се за то да се издавачка предузећа преузимају не само са обавезом да се остане у тој области – „могу се објављивати петпарачке књиге!”, рекао је – већ мора да постоји видљива рука демократске државе и грађанског друштва која ће инсистирати на одржавању одређеног високог стандарда у купљеном јавном предузећу које се бави културом.

– Ја апелујем на ствараоце и јавне интелектуалце да на наш начин, у случају „Албатроса Плус”, или неки сличан, спасу у култури оно што се спасити може.