Позвони и бежи

По узору на некада популарни дечји несташлук „позвони и бежи” блокадери су јутрос започели своју „тоталну блокаду” Београда.

Блокада се састоји од изласка на једну раскрсницу са које се, по доласку полиције, одмах склања и одлази на другу.

Све улице и мостови су проходни, а саобраћај функционише уобичајено, осим на неколико локација где су ентузијасти и екстремисти направили перформанс не дужи од сношaја некадашње опозиционе иконе Ђорђа Микетића.

Идеја тоталне блокаде није се нарочито свидела ни већини самих дојучерашњих присталица јер неки од њих не усташе довољно рано док су неки чак и запослени, па не желе сопствени ризик за разлику од колективног. Тако ће револуција морати да сачека поподневне сате или неку бољу прилику.

Свему треба додати и грађане довољно иритиране оним обичним блокадама којима се ограничавањем кретања угрожавају лични интереси сваке врсте, па ако им је и стало до смене Вучића – не нужно промене власти и система јер то нико и не нуди, а сви који се одрекну актуелног председника, ма колико му сада били блиски, добиће индулгенцију и  „Георгијевску ленту” (не руску него Слобе Георгијева), па су поједини пожурили са претрчавањем раскрснице – није им стало баш толико да би гледали актуелну политичку опозициону гарнитуру како са улице заузима пол-позиције на државним јаслама, за које су се претходно квалификовали у страним амбасадама.

Ни сећање не иде у прилог захтевима улице јер они који, за разлику од младих, памте дуже од десет година знају да Србија пре Вучића и није баш изгледала као Калифорнија, а лица оних који претендују да га смене не обећавају баш Ел Дорадо.

Вичнији политици већ деценијама граде каријеру на буџету грађана Србије и немају намеру да се отисну на, нама проповедано слободно тржиште, свесни свог знања и способности. Заправо, они су већ пронашли свој „Ел Докрадо”.

Не баш вични политици, поједини млади људи изашли су на улице више тренда ради –  младачког бунта и привременог осећаја битности, често тако неопходног у времену одрастања – него из претеране памети којом су их професори, родитељи и грађани неоправдано етикетирали.

Нико од њих ипак се није одрекао свог звања, новца и вођења домаћинства или посла како би их несебично препустио бољим, лепшим и храбријим младим људима који су нам свима показали пут – позвони и бежи.