Пријатељ из Србије

Зва­нич­ни­ци се не огла­ша­ва­ју, али јав­ност се уве­ли­ко ба­ви из­ја­вом До­нал­да Трам­па да је ње­го­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја ове го­ди­не спре­чи­ла да Ср­би­ја кре­не у рат про­тив Ко­со­ва.

„Имам при­ја­те­ља у Ср­би­ји и он ми је ре­као: ’По­но­во ће­мо у рат’. Не­ћу ре­ћи да је у пи­та­њу Ко­со­во, али је­сте Ко­со­во. Тре­ба­ло је да има­ју ве­ли­ки рат, али смо га за­у­ста­ви­ли због тр­го­ви­не. Они же­ле да тр­гу­ју са САД. Ре­као сам им да ми не тр­гу­је­мо с љу­ди­ма ко­ји иду у рат”, ре­као је Трамп на кон­фе­рен­ци­ји за ме­ди­је у Бе­лој ку­ћи. „Ср­би­ја се спре­ма­ла да кре­не у рат. Не­ћу то да по­ми­њем јер се ни­је до­го­ди­ло, ус­пе­ли смо то да за­у­ста­ви­мо.”

Ко је „при­ја­тељ из Ср­би­је”? Ко­ли­ко је по­у­здан ка­да твр­ди да се ра­ди­ло о „ра­ту”, а не о не­кој опе­ра­ци­ји по­пут Бањ­ске – ма­да и то да­нас де­лу­је не­ре­ал­но? Ко­ме је Трамп по­ру­чио да „не тр­гу­је с љу­ди­ма ко­ји иду у рат”?

За­што би ста­нар Бе­ле ку­ће уоп­ште ко­ри­стио тр­го­ви­ну да од­вра­ти Ср­би­ју од ра­та кад на рас­по­ла­га­њу има си­ја­сет дру­гих алат­ки, укљу­чу­ју­ћи и нај­ди­рект­ни­је прет­ње да се Ко­со­во ко­је су САД ства­ра­ле од 1999. не ди­ра ни по ко­ју це­ну? За­што би Ср­би­ја од­у­ста­ла од вој­не ин­тер­вен­ци­је за­рад иона­ко скром­не тр­го­ви­не са САД?

За­што би Ср­би­ја ула­зи­ла у рат? Пред­сед­ник не де­лу­је по­себ­но за­ин­те­ре­со­ван за Ко­со­во. Ко да ра­ту­је? Од оних ко­ји сва­ко­днев­но кли­чу „Ко­со­во је Ср­би­ја” и ис­пи­су­ју па­ро­лу „Кад се вој­ска на Ко­со­во вра­ти” не би мо­гла ни че­та да се фор­ми­ра. Оста­је не­ко­ли­ко сто­ти­на истин­ских за­лу­ђе­них, на­ви­ја­ча, ху­ли­га­на, кри­ми­на­ла­ца ко­ји­ма би би­ла опро­ште­на ка­зна, по­ко­јег ђа­ко­на, а мо­жда и сту­де­на­та из Ћа­ци­лен­да ко­ји би се за­рад Ко­со­ва од­ре­кли уче­ња.

Че­му ору­жа­ни су­коб на Ко­со­ву, где је ба­за „Бонд­стил” аме­рич­ка те­ри­то­ри­ја? Трамп је у ју­ну про­ду­жио из­вр­шну на­ред­бу о ван­ред­ном ста­њу на Бал­ка­ну за још го­ди­ну да­на по­што си­ту­а­ци­ја у ре­ги­о­ну и да­ље пред­ста­вља „не­у­о­би­ча­је­ну и ван­ред­ну прет­њу” на­ци­о­нал­ној без­бед­но­сти и спољ­ној по­ли­ти­ци САД.

Да ли је пред­сед­ник, ко­ји је не­ко­ли­ко да­на ра­ни­је го­во­рио о но­вој сна­зи Вој­ске Ср­би­је, на­ме­ра­вао да ис­ко­ри­сти мо­мен­тум ве­ли­ких свет­ских су­ко­ба? Да ли је по­же­лео да скре­не па­жњу с бло­ка­да и не­ми­ра по Ср­би­ји и уве­де ван­ред­но ста­ње? Има не­ку ло­ги­ку, али мно­го је то ри­зич­но. За­што би ри­зи­ко­вао су­коб са САД и по­ко­пао и оно ма­ло што је кроз пре­го­во­ре по­стиг­ну­то и спо­ра­зу­ми­ма утвр­ђе­но?

За­што Бе­о­град ни­је де­ман­то­вао та­ко озбиљ­ну и ве­ше­слој­ну оп­ту­жбу кад се на сај­ту аме­рич­ке ам­ба­са­де у Бе­о­гра­ду на­ла­зе не­ке са­свим дру­ге ве­сти: за­јед­нич­ка вој­на ве­жба САД и Вој­ске Ср­би­је „Пла­ти­на­сти вук 2025”, за­јед­нич­ка обу­ка САЈ и аме­рич­ких спе­ци­ја­ла­ца, офи­ци­ри ВС до­би­ли аме­рич­ка од­ли­ко­ва­ња.

Не­што ту не шти­ма. Све у све­му, ве­ли­ки или ма­ли рат не де­лу­ју ре­ал­но. Нај­лак­ше је ре­ћи да све зву­чи као ла­ба­ва кон­струк­ци­ја Трам­по­ве им­пул­сив­но­сти. Он је пр­ви пут на сво­јој дру­штве­ној мре­жи на­ја­вио да ће се вра­ти­ти ди­ја­ло­гу из­ме­ђу Бе­о­гра­да и При­шти­не. По­том је у ин­тер­вјуу за „Фокс њуз” ре­као да би тре­ба­ло да до­би­је ви­ше Но­бе­ло­вих на­гра­да за мир због ре­ша­ва­ња про­бле­ма, из­ме­ђу оста­лог, и Ко­со­ва и Ср­би­је.

До­тич­ну из­ја­ву дао је у дру­штву ше­фо­ва ди­пло­ма­ти­ја ДР Кон­га и Ру­ан­де, две зе­мље ко­је су исто­риј­ски ми­ров­ни спо­ра­зум по­сти­гле уз по­сре­до­ва­ње САД. По­ми­њао је и соп­стве­не за­слу­ге око ми­ра Ин­ди­је и Па­ки­ста­на (Ра­вал­пин­ди је на­ја­вио да ће га пре­по­ру­чи­ти за Но­бе­ла) по­сле крат­ко­трај­ног кон­флик­та око Ка­шми­ра, као и Изра­е­ла и Ира­на на­кон про­шло­ме­сеч­не раз­ме­не ра­кет­них ба­ра­жа.

Да ли је, док игра ми­ров­ну си­мул­тан­ку, у за­но­су ам­би­ци­је при­до­дао и Ср­би­ју и Ко­со­во? Мо­жда је ми­слио на Си­ри­ју? Пред­сед­ник ни­кад ни­је ма­рио за фак­то­гра­фи­ју али сма­тра да за­слу­жу­је ви­ше Но­бе­ла.

Та­ман по­ми­слим да је по­сре­ди не­ко но­во Трам­по­во при­ви­ђа­ње, а он­да он у крат­ком ра­спо­ну вре­ме­на три пу­та по­ми­ње Ср­би­ју и Ко­со­во и по­на­вља да су „би­ли на иви­ци су­ко­ба и ишли ка ве­ли­ком ра­ту?” Ако му се пр­ви пут ома­кло, не­ко би га ваљ­да у ме­ђу­вре­ме­ну опо­ме­нуо. Кад је то по­но­вио но­ви­на­ри­ма на Са­ми­ту ли­де­ра зе­ма­ља чла­ни­ца НА­ТО-а у Ха­гу, зву­ча­ло је да ни­је ома­шка. Јед­ном је слу­чај­ност, дру­ги пут ви­ше ни­је, пи­са­ла је Ага­та Кри­сти.

Шта то Трамп зна, ако уоп­ште зна, а ми не зна­мо? Да ли је он опет у свом све­ту фејк исти­на или ту не­што има?

Вла­сти у Бе­о­гра­ду ду­жне су да об­ја­сне о че­му је за­пра­во реч. Не­ка смог­ну хра­бро­сти па ка­жу да је „Трамп Ср­бин” по­гре­шио, да ни­ко ни­је пла­ни­рао вој­не опе­ра­ци­је, да је Ср­би­ја од Бри­сел­ског до Охрид­ског спо­ра­зу­ма по­све­ће­на пре­го­вор­ном ре­ше­њу упр­кос све­му што се до­га­ђа Ср­би­ма на се­ве­ру Ко­со­ва.

Трамп се кра­јем пр­вог ман­да­та оку­шао око ко­сов­ског пи­та­ња. По­са­дио је на ша­мли­цу у Овал­ној со­би пред­сед­ни­ка Ср­би­је, дао му пен­ка­ло и на­ло­жио да пот­пи­ше Ва­шинг­тон­ски спо­ра­зум. Па­пир сми­шљен као план нор­ма­ли­за­ци­је од­но­са Бе­о­гра­да и При­шти­не кроз еко­ном­ску са­рад­њу – што је Трам­пов оми­љен при­ступ спољ­ној по­ли­ти­ци – остао је упам­ћен по са­свим дру­гим ства­ри­ма.

Изра­ел је при­знао ко­сов­ску не­за­ви­сност, а вла­сти у При­шти­ни су с оду­ше­вље­њем при­хва­ти­ле да бу­ду у ми­кро­гру­пи зе­ма­ља чи­је ће ам­ба­са­де би­ти у Је­ру­са­ли­му. С та­квим сра­мот­ним зах­те­вом са­гла­сио се и пред­сед­ник Ср­би­је – ко­ја ни­је до­би­ла ни­шта – али до­ла­зак но­ве ад­ми­ни­стра­ци­је за­бо­ра­вио је на пре­се­ље­ње срп­ске ам­ба­са­де из Тел Ави­ва за Је­ру­са­лим.

Од та­да се све ма­ње-ви­ше сво­ди­ло на по­на­вља­ње ста­рог зах­те­ва да се ис­пи­та шта се до­го­ди­ло с бра­ћом Би­ти­ћи и ко је од­го­во­ран за њи­хо­во по­гу­бље­ње. Ли­сти су се ка­сни­је, без по­себ­ног ин­си­сти­ра­ња, при­дру­жи­ла и оче­ки­ва­ња да Бе­о­град пру­жи ја­сне од­го­во­ре за слу­чај Бањ­ска и ка­зни од­го­вор­не.

Са­да Трамп оста­вља ути­сак да ни­је за­бо­ра­вио Косово и да га сматра недовршеним послом. Иако без икаквих доказа, похвалио се да је спречио „ескалирајући сукоб”. Шта то Американци „раде на односима Србије и Косова”, како је Трамп најавио на друштвеној мрежи „Трут соушал”? Шта то власти у Београду тако пажљиво крију?

Трамп је у нечему успео. Много је изнервирао „србске патријоте”. „Сподоба с птичјим гнездом на глави и птичјом памећу у глави”, гневно констатује „Петар Велики” на друштвеној мрежи где има више повода за анализу од ћутљивих власти.

„Ево вам га Трамп сад...”. „Сада ће ови да поверују у ове бајке, као он хтео да ослободи Косово, а он дао и више него су тражили.” „Каква глупост. Нико се више не пеца на те ствари.”

Српски медијски активисти слажу се око тога да су Србија и Косово придодати ДР Конгу и Руанди, Индији и Пакистану и Израелу и Ирану све зато што „надобудни и неотесани каубој сакупља поене за кандидатуру за Нобелову награду”. „Добиће Нобелову награду кад и Путин и Нетанјаху. Овакве глупости и измишљотине нисмо могли чути од ни једног председника, поготово не америчког.”

„Далеко вам лепа кућа, тешко оном кога ви мирите и браните. Па ви харате и стварате, подстичете ратове, а онда се престављате као миротворци”, пише у једном коментару, док многи други не пропуштају да констатују да је Трамп нападом на Иран прекршио своје обећање да Америку неће увлачити у интервенције по свету.

Све личи на сапунску оперу по сценарију „незаменљивог преговарача”. Ништа од „Догодине у Призрену”. Ништа од рата, али фали да председник потврди да Трамп греши. Сувише је важно да би се прећутало.