Prijatelj iz Srbije

Zva­nič­ni­ci se ne ogla­ša­va­ju, ali jav­nost se uve­li­ko ba­vi iz­ja­vom Do­nal­da Tram­pa da je nje­go­va ad­mi­ni­stra­ci­ja ove go­di­ne spre­či­la da Sr­bi­ja kre­ne u rat pro­tiv Ko­so­va.

„Imam pri­ja­te­lja u Sr­bi­ji i on mi je re­kao: ’Po­no­vo će­mo u rat’. Ne­ću re­ći da je u pi­ta­nju Ko­so­vo, ali je­ste Ko­so­vo. Tre­ba­lo je da ima­ju ve­li­ki rat, ali smo ga za­u­sta­vi­li zbog tr­go­vi­ne. Oni že­le da tr­gu­ju sa SAD. Re­kao sam im da mi ne tr­gu­je­mo s lju­di­ma ko­ji idu u rat”, re­kao je Tramp na kon­fe­ren­ci­ji za me­di­je u Be­loj ku­ći. „Sr­bi­ja se spre­ma­la da kre­ne u rat. Ne­ću to da po­mi­njem jer se ni­je do­go­di­lo, us­pe­li smo to da za­u­sta­vi­mo.”

Ko je „pri­ja­telj iz Sr­bi­je”? Ko­li­ko je po­u­zdan ka­da tvr­di da se ra­di­lo o „ra­tu”, a ne o ne­koj ope­ra­ci­ji po­put Banj­ske – ma­da i to da­nas de­lu­je ne­re­al­no? Ko­me je Tramp po­ru­čio da „ne tr­gu­je s lju­di­ma ko­ji idu u rat”?

Za­što bi sta­nar Be­le ku­će uop­šte ko­ri­stio tr­go­vi­nu da od­vra­ti Sr­bi­ju od ra­ta kad na ras­po­la­ga­nju ima si­ja­set dru­gih alat­ki, uklju­ču­ju­ći i naj­di­rekt­ni­je pret­nje da se Ko­so­vo ko­je su SAD stva­ra­le od 1999. ne di­ra ni po ko­ju ce­nu? Za­što bi Sr­bi­ja od­u­sta­la od voj­ne in­ter­ven­ci­je za­rad iona­ko skrom­ne tr­go­vi­ne sa SAD?

Za­što bi Sr­bi­ja ula­zi­la u rat? Pred­sed­nik ne de­lu­je po­seb­no za­in­te­re­so­van za Ko­so­vo. Ko da ra­tu­je? Od onih ko­ji sva­ko­dnev­no kli­ču „Ko­so­vo je Sr­bi­ja” i is­pi­su­ju pa­ro­lu „Kad se voj­ska na Ko­so­vo vra­ti” ne bi mo­gla ni če­ta da se for­mi­ra. Osta­je ne­ko­li­ko sto­ti­na istin­skih za­lu­đe­nih, na­vi­ja­ča, hu­li­ga­na, kri­mi­na­la­ca ko­ji­ma bi bi­la opro­šte­na ka­zna, po­ko­jeg đa­ko­na, a mo­žda i stu­de­na­ta iz Ća­ci­len­da ko­ji bi se za­rad Ko­so­va od­re­kli uče­nja.

Če­mu oru­ža­ni su­kob na Ko­so­vu, gde je ba­za „Bond­stil” ame­rič­ka te­ri­to­ri­ja? Tramp je u ju­nu pro­du­žio iz­vr­šnu na­red­bu o van­red­nom sta­nju na Bal­ka­nu za još go­di­nu da­na po­što si­tu­a­ci­ja u re­gi­o­nu i da­lje pred­sta­vlja „ne­u­o­bi­ča­je­nu i van­red­nu pret­nju” na­ci­o­nal­noj bez­bed­no­sti i spolj­noj po­li­ti­ci SAD.

Da li je pred­sed­nik, ko­ji je ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je go­vo­rio o no­voj sna­zi Voj­ske Sr­bi­je, na­me­ra­vao da is­ko­ri­sti mo­men­tum ve­li­kih svet­skih su­ko­ba? Da li je po­že­leo da skre­ne pa­žnju s blo­ka­da i ne­mi­ra po Sr­bi­ji i uve­de van­red­no sta­nje? Ima ne­ku lo­gi­ku, ali mno­go je to ri­zič­no. Za­što bi ri­zi­ko­vao su­kob sa SAD i po­ko­pao i ono ma­lo što je kroz pre­go­vo­re po­stig­nu­to i spo­ra­zu­mi­ma utvr­đe­no?

Za­što Be­o­grad ni­je de­man­to­vao ta­ko ozbilj­nu i ve­še­sloj­nu op­tu­žbu kad se na saj­tu ame­rič­ke am­ba­sa­de u Be­o­gra­du na­la­ze ne­ke sa­svim dru­ge ve­sti: za­jed­nič­ka voj­na ve­žba SAD i Voj­ske Sr­bi­je „Pla­ti­na­sti vuk 2025”, za­jed­nič­ka obu­ka SAJ i ame­rič­kih spe­ci­ja­la­ca, ofi­ci­ri VS do­bi­li ame­rič­ka od­li­ko­va­nja.

Ne­što tu ne šti­ma. Sve u sve­mu, ve­li­ki ili ma­li rat ne de­lu­ju re­al­no. Naj­lak­še je re­ći da sve zvu­či kao la­ba­va kon­struk­ci­ja Tram­po­ve im­pul­siv­no­sti. On je pr­vi put na svo­joj dru­štve­noj mre­ži na­ja­vio da će se vra­ti­ti di­ja­lo­gu iz­me­đu Be­o­gra­da i Pri­šti­ne. Po­tom je u in­ter­vjuu za „Foks njuz” re­kao da bi tre­ba­lo da do­bi­je vi­še No­be­lo­vih na­gra­da za mir zbog re­ša­va­nja pro­ble­ma, iz­me­đu osta­log, i Ko­so­va i Sr­bi­je.

Do­tič­nu iz­ja­vu dao je u dru­štvu še­fo­va di­plo­ma­ti­ja DR Kon­ga i Ru­an­de, dve ze­mlje ko­je su isto­rij­ski mi­rov­ni spo­ra­zum po­sti­gle uz po­sre­do­va­nje SAD. Po­mi­njao je i sop­stve­ne za­slu­ge oko mi­ra In­di­je i Pa­ki­sta­na (Ra­val­pin­di je na­ja­vio da će ga pre­po­ru­či­ti za No­be­la) po­sle krat­ko­traj­nog kon­flik­ta oko Ka­šmi­ra, kao i Izra­e­la i Ira­na na­kon pro­šlo­me­seč­ne raz­me­ne ra­ket­nih ba­ra­ža.

Da li je, dok igra mi­rov­nu si­mul­tan­ku, u za­no­su am­bi­ci­je pri­do­dao i Sr­bi­ju i Ko­so­vo? Mo­žda je mi­slio na Si­ri­ju? Pred­sed­nik ni­kad ni­je ma­rio za fak­to­gra­fi­ju ali sma­tra da za­slu­žu­je vi­še No­be­la.

Ta­man po­mi­slim da je po­sre­di ne­ko no­vo Tram­po­vo pri­vi­đa­nje, a on­da on u krat­kom ra­spo­nu vre­me­na tri pu­ta po­mi­nje Sr­bi­ju i Ko­so­vo i po­na­vlja da su „bi­li na ivi­ci su­ko­ba i išli ka ve­li­kom ra­tu?” Ako mu se pr­vi put oma­klo, ne­ko bi ga valj­da u me­đu­vre­me­nu opo­me­nuo. Kad je to po­no­vio no­vi­na­ri­ma na Sa­mi­tu li­de­ra ze­ma­lja čla­ni­ca NA­TO-a u Ha­gu, zvu­ča­lo je da ni­je oma­ška. Jed­nom je slu­čaj­nost, dru­gi put vi­še ni­je, pi­sa­la je Aga­ta Kri­sti.

Šta to Tramp zna, ako uop­šte zna, a mi ne zna­mo? Da li je on opet u svom sve­tu fejk isti­na ili tu ne­što ima?

Vla­sti u Be­o­gra­du du­žne su da ob­ja­sne o če­mu je za­pra­vo reč. Ne­ka smog­nu hra­bro­sti pa ka­žu da je „Tramp Sr­bin” po­gre­šio, da ni­ko ni­je pla­ni­rao voj­ne ope­ra­ci­je, da je Sr­bi­ja od Bri­sel­skog do Ohrid­skog spo­ra­zu­ma po­sve­će­na pre­go­vor­nom re­še­nju upr­kos sve­mu što se do­ga­đa Sr­bi­ma na se­ve­ru Ko­so­va.

Tramp se kra­jem pr­vog man­da­ta oku­šao oko ko­sov­skog pi­ta­nja. Po­sa­dio je na ša­mli­cu u Oval­noj so­bi pred­sed­ni­ka Sr­bi­je, dao mu pen­ka­lo i na­lo­žio da pot­pi­še Va­šing­ton­ski spo­ra­zum. Pa­pir smi­šljen kao plan nor­ma­li­za­ci­je od­no­sa Be­o­gra­da i Pri­šti­ne kroz eko­nom­sku sa­rad­nju – što je Tram­pov omi­ljen pri­stup spolj­noj po­li­ti­ci – ostao je upam­ćen po sa­svim dru­gim stva­ri­ma.

Izra­el je pri­znao ko­sov­sku ne­za­vi­snost, a vla­sti u Pri­šti­ni su s odu­še­vlje­njem pri­hva­ti­le da bu­du u mi­kro­gru­pi ze­ma­lja či­je će am­ba­sa­de bi­ti u Je­ru­sa­li­mu. S ta­kvim sra­mot­nim zah­te­vom sa­gla­sio se i pred­sed­nik Sr­bi­je – ko­ja ni­je do­bi­la ni­šta – ali do­la­zak no­ve ad­mi­ni­stra­ci­je za­bo­ra­vio je na pre­se­lje­nje srp­ske am­ba­sa­de iz Tel Avi­va za Je­ru­sa­lim.

Od ta­da se sve ma­nje-vi­še svo­di­lo na po­na­vlja­nje sta­rog zah­te­va da se is­pi­ta šta se do­go­di­lo s bra­ćom Bi­ti­ći i ko je od­go­vo­ran za nji­ho­vo po­gu­blje­nje. Li­sti su se ka­sni­je, bez po­seb­nog in­si­sti­ra­nja, pri­dru­ži­la i oče­ki­va­nja da Be­o­grad pru­ži ja­sne od­go­vo­re za slu­čaj Banj­ska i ka­zni od­go­vor­ne.

Sa­da Tramp osta­vlja uti­sak da ni­je za­bo­ra­vio Kosovo i da ga smatra nedovršenim poslom. Iako bez ikakvih dokaza, pohvalio se da je sprečio „eskalirajući sukob”. Šta to Amerikanci „rade na odnosima Srbije i Kosova”, kako je Tramp najavio na društvenoj mreži „Trut soušal”? Šta to vlasti u Beogradu tako pažljivo kriju?

Tramp je u nečemu uspeo. Mnogo je iznervirao „srbske patrijote”. „Spodoba s ptičjim gnezdom na glavi i ptičjom pameću u glavi”, gnevno konstatuje „Petar Veliki” na društvenoj mreži gde ima više povoda za analizu od ćutljivih vlasti.

„Evo vam ga Tramp sad...”. „Sada će ovi da poveruju u ove bajke, kao on hteo da oslobodi Kosovo, a on dao i više nego su tražili.” „Kakva glupost. Niko se više ne peca na te stvari.”

Srpski medijski aktivisti slažu se oko toga da su Srbija i Kosovo pridodati DR Kongu i Ruandi, Indiji i Pakistanu i Izraelu i Iranu sve zato što „nadobudni i neotesani kauboj sakuplja poene za kandidaturu za Nobelovu nagradu”. „Dobiće Nobelovu nagradu kad i Putin i Netanjahu. Ovakve gluposti i izmišljotine nismo mogli čuti od ni jednog predsednika, pogotovo ne američkog.”

„Daleko vam lepa kuća, teško onom koga vi mirite i branite. Pa vi harate i stvarate, podstičete ratove, a onda se prestavljate kao mirotvorci”, piše u jednom komentaru, dok mnogi drugi ne propuštaju da konstatuju da je Tramp napadom na Iran prekršio svoje obećanje da Ameriku neće uvlačiti u intervencije po svetu.

Sve liči na sapunsku operu po scenariju „nezamenljivog pregovarača”. Ništa od „Dogodine u Prizrenu”. Ništa od rata, ali fali da predsednik potvrdi da Tramp greši. Suviše je važno da bi se prećutalo.