Кућа у кући

Овогодишњи Дан Музеја примењене уметности у Београду биће традиционално обележен отварањем студијске изложбе која је, први пут, посвећена архитектури. Одштампана је и специјална поштанска марка са логотипом Музеја, у ограниченом тиражу од 1025 примерака. Од вечерас у 19 часова, до средине јануара, посетиоци ће имати прилику да погледају изложбу "Паралеле и контрасти – српска архитектура 1980–2005" ауторке Љиљане Милетић Абрамовић, кустоса у Одсеку за архитектуру МПУ.

Специфична поставка изложбе конципирана као "Кућа у кући" према ауторској замисли Ивана Куцине, подразумева избор од 57 радова који ће бити постављени на 46 панела. Изложба је ограничена на период који се односи на прелаз између две епохе са намером да осветли контрасте присутне не само у оквиру домаће архитектуре, него и односу према свету. Као преломна хронолошка и проблемска граница одређена је година рушења Берлинског зида 1989, када заправо настају бројни парадокси проистекли из овог историјског догађаја.

– У нашој земљи су 80-те године 20. века период мењања културне климе, либерализације културног живота после Титове смрти, да би 90-их такву атмосферу сменио један хаотичан период, каскање и затварање према свету. Наше архитекте које ступају на сцену 80-их година васпитаване на обрасцу модерне, приближавају се постмодерним стремљењима у архитектури, тада већ прихваћеним у свету. Тај образац подразумева вишеслојност, вишезначност, повратак историјском граду, интерполацију. С обзиром на то да је код нас присутна и економска криза, то утиче на смањење инвестиција у архитектури и архитекте се окрећу мањим темама. Урбана регулација Врачара је добар пример архитектуре тог времена, односно убацивање нових зграда у старо градско језгро као, на пример, и интерполација зграде између здања Протокола и Атине на Теразијама, каже Љиљана Милетић Абрамовић.

Када је реч о 90-им годинама, познато је да се разбуктава дивља градња која је тињала и раније укључујући и надоградњу. Хаос влада на свим пољима, па и у архитектури. Ипак, јавља се и известан број квалитетних архитектонских примера.

– Инвестиције се селе у приватне руке, нема више анонимних инвеститора, враћа се тема приватне куће у најлуксузнијем облику, што су неке наше архитекте неспремно дочекале. Има ту и позитивних и негативних примера, будући да је велики део "кривице" и на непросвећеним инвеститорима. У ексклузивном историјском језгру града ничу палате као што су Цептер, Кристал или Прогрес, позитивни архитектонски примери, без улажења у причу инвеститора – објашњава ауторка изложбе.

После 2000. године, упадљив је, између осталих, пример Новог Београда који губи строго урбанистичку концепцију будући да се граде пословне палате, при чему се, по речима наше саговорнице, мешају два концепта.