Одјек Невесињске пушке у Македонији

Анализа мултиполарности у најави и у настајању изузетно је тежак задатак за сваког научника. Сви ми који се бавимо међународним односима тренутно се осећамо као да смо у лабораторији у којој сваког тренутка може доћи до изузетног открића, али и до катастрофе. Интензитет и драматика догађаја се мењају из часа у час, све подсећа на „савршену олују”, а ми се узалуд трудимо да уведемо ред у неред и пронађемо смисао у бесмислу. Временска дистанца није довољна да би се пружио објективан преглед данашњег светског поретка, а сви изазови су ургентни. Управо зато неки велики историјски догађаји – као што је свакако Невесињски устанак пре 150 година – заслужују паузу и промишљање.

Ти догађаји, који су имали огроман одјек и утицај на македонски народ и његовог тадашњег вођу Димитра Поп-Ђорђијева Беровског, одиграли су се у „мултиполарном свету”. Додуше, тај „свет” био је много мањи од данашњег, јер су све велике силе биле концентрисане у Европи, одакле су пројектовале своју моћ ка удаљеним меридијанима. Балкан је и тада, као и сада, био важна геополитичка раскрсница. Али за релативно мале и слабе актере на великој сцени тај чин није значио ништа – они су следили своју судбину и глас свог народа. У македонској историографији Разловачки устанак, који је уследио убрзо након Невесиња, као и Кресненски (или Македонски) устанак, који је био реакција на неправде Берлинског конгреса, високо се вреднују. Али само током празника и свечаности – њихови идеали не живе и не представљају инспирацију за нове генерације лидера који мисле да је НАТО кишобран апсолутна заштита.

У свом излагању и раду покушала сам да спојим два наизглед неспојива појма: македонску перспективу и мултиполарност. Први парадокс је очигледан: македонски народ и данас неки сматрају непостојећим, вештачким, „измишљеним од Тита” или чак „туђим”. Када је реч о погледу на историју, она је у савременој македонској држави (и чланици НАТО-a) „отета” од Брисела и некаквих међудржавних комисија које сада одлучују ко је био чији – Беровски или Делчев. Да, Македонија је у парадоксалној ситуацији да буде (наводно) независна држава, а у исто време монета за поткусуривање у трансакцијама великих сила – да парафразирам црногорског краља Николу с почетка 20. века. У чланици НАТО-a сунце излази на Западу: потпуна лојалност тзв. политичком Западу је таква да и само помињање мултиполарности изазива нелагоду или страх. Код елита које су дале и име и историју и културу за чланство у НАТО-у постојало је уверење да ће живети срећно под западном заштитом. Али сада се дешава нешто чудно: на Западу постоје „два сунца” која нису у најбољим односима. Још већу конфузију од чињенице да је држава стала на страну оних који крше међународно право и Повељу УН изазива раздор између САД (Трамп 2.0) и Европе.

Из македонске визуре, сви адути су стављени на једну карту, или како се каже на енглеском – сва јаја су у једној корпи. А ако се већ тражи нека „хеџинг” стратегија унутар Запада, избор увек пада на Вашингтон. Ипак, занимљиво је што за 150 година, од тренутка када се Македонско питање појавило из Источног питања (или Источне кризе), ништа суштински није решено. Македонско питање не само да је и даље отворено већ је подједнако компликовано као и у време када македонска држава није ни постојала. Хегел је био у праву када је рекао да је једино што можемо научити из историје – да ништа не учимо из ње. Дух Берлинског конгреса (и нарочито Санстефанске Бугарске) и даље виси као Дамоклов мач над новим генерацијама Македонаца. Велики „савезници” у НАТО-у (или ЕУ) гледају на балканске државе слично као некада: као на недовољно вредне, милитантне и заостале, или прецизније – недовољно Европљане. Та константа је очигледна у третману земље током свих ових деценија након распада Југославије. Оно што се данас разликује од тадашњег времена јесте (не)спремност да се буде лидер у тешким временима. Данас је готово незамисливо да постоји неки Беровски, јер елита верује да ради у интересу свог народа чак и када жртвује националне интересе у корист Запада. Неоколонијализам се показао као много моћнији – иако у кадифеној рукавици – него класични колонијализам 19. века.

За вољу истине, није коректно сву кривицу сваљивати на слабије, јер ни моћни не знају ни шта раде, ни куда иду. Овај тренутак је најбоље описао Грамши: време у коме стари поредак (ОН) умире, а нови се још рађа у порођајним мукама; ово је време морбидних симптома (и монструма). Македонија је можда и срећна што је прошла без крви, и „само” са променом Устава и имена, слушајући савете Тукидидa (нашаптане из Брисела и Вашингтона) да слаби трпе што морају, а јаки чине што хоће. Јер ако погледамо Украјину, њој се саветује супротно: да не попушта и да се бори до последњег Украјинца, јер је правда на њеној страни. Македонци су попустили, али их подједнако мучи савест што су се предали без отпора за лажне светлуцаве каменчиће – као да су Индијанци које је „открио” Колумбо. Како год било: моја генерација је живела у биполарном свету (додуше, на страни несврстаних), доживела наводни тријумф историје (униполарни тренутак САД), а сада осећа и ефекте болног рађања новог мултиполарног света. Али нада остаје да ништа није вечно, па ни хегемон који прети да неће тихо нестати у ноћи.

*Професор на Филозофском факултету Универзитета Св. Кирила и Методија у Скопљу и на Европском универзитету за мир у Аустрији