Odjek Nevesinjske puške u Makedoniji

Analiza multipolarnosti u najavi i u nastajanju izuzetno je težak zadatak za svakog naučnika. Svi mi koji se bavimo međunarodnim odnosima trenutno se osećamo kao da smo u laboratoriji u kojoj svakog trenutka može doći do izuzetnog otkrića, ali i do katastrofe. Intenzitet i dramatika događaja se menjaju iz časa u čas, sve podseća na „savršenu oluju”, a mi se uzalud trudimo da uvedemo red u nered i pronađemo smisao u besmislu. Vremenska distanca nije dovoljna da bi se pružio objektivan pregled današnjeg svetskog poretka, a svi izazovi su urgentni. Upravo zato neki veliki istorijski događaji – kao što je svakako Nevesinjski ustanak pre 150 godina – zaslužuju pauzu i promišljanje.

Ti događaji, koji su imali ogroman odjek i uticaj na makedonski narod i njegovog tadašnjeg vođu Dimitra Pop-Đorđijeva Berovskog, odigrali su se u „multipolarnom svetu”. Doduše, taj „svet” bio je mnogo manji od današnjeg, jer su sve velike sile bile koncentrisane u Evropi, odakle su projektovale svoju moć ka udaljenim meridijanima. Balkan je i tada, kao i sada, bio važna geopolitička raskrsnica. Ali za relativno male i slabe aktere na velikoj sceni taj čin nije značio ništa – oni su sledili svoju sudbinu i glas svog naroda. U makedonskoj istoriografiji Razlovački ustanak, koji je usledio ubrzo nakon Nevesinja, kao i Kresnenski (ili Makedonski) ustanak, koji je bio reakcija na nepravde Berlinskog kongresa, visoko se vrednuju. Ali samo tokom praznika i svečanosti – njihovi ideali ne žive i ne predstavljaju inspiraciju za nove generacije lidera koji misle da je NATO kišobran apsolutna zaštita.

U svom izlaganju i radu pokušala sam da spojim dva naizgled nespojiva pojma: makedonsku perspektivu i multipolarnost. Prvi paradoks je očigledan: makedonski narod i danas neki smatraju nepostojećim, veštačkim, „izmišljenim od Tita” ili čak „tuđim”. Kada je reč o pogledu na istoriju, ona je u savremenoj makedonskoj državi (i članici NATO-a) „oteta” od Brisela i nekakvih međudržavnih komisija koje sada odlučuju ko je bio čiji – Berovski ili Delčev. Da, Makedonija je u paradoksalnoj situaciji da bude (navodno) nezavisna država, a u isto vreme moneta za potkusurivanje u transakcijama velikih sila – da parafraziram crnogorskog kralja Nikolu s početka 20. veka. U članici NATO-a sunce izlazi na Zapadu: potpuna lojalnost tzv. političkom Zapadu je takva da i samo pominjanje multipolarnosti izaziva nelagodu ili strah. Kod elita koje su dale i ime i istoriju i kulturu za članstvo u NATO-u postojalo je uverenje da će živeti srećno pod zapadnom zaštitom. Ali sada se dešava nešto čudno: na Zapadu postoje „dva sunca” koja nisu u najboljim odnosima. Još veću konfuziju od činjenice da je država stala na stranu onih koji krše međunarodno pravo i Povelju UN izaziva razdor između SAD (Tramp 2.0) i Evrope.

Iz makedonske vizure, svi aduti su stavljeni na jednu kartu, ili kako se kaže na engleskom – sva jaja su u jednoj korpi. A ako se već traži neka „hedžing” strategija unutar Zapada, izbor uvek pada na Vašington. Ipak, zanimljivo je što za 150 godina, od trenutka kada se Makedonsko pitanje pojavilo iz Istočnog pitanja (ili Istočne krize), ništa suštinski nije rešeno. Makedonsko pitanje ne samo da je i dalje otvoreno već je podjednako komplikovano kao i u vreme kada makedonska država nije ni postojala. Hegel je bio u pravu kada je rekao da je jedino što možemo naučiti iz istorije – da ništa ne učimo iz nje. Duh Berlinskog kongresa (i naročito Sanstefanske Bugarske) i dalje visi kao Damoklov mač nad novim generacijama Makedonaca. Veliki „saveznici” u NATO-u (ili EU) gledaju na balkanske države slično kao nekada: kao na nedovoljno vredne, militantne i zaostale, ili preciznije – nedovoljno Evropljane. Ta konstanta je očigledna u tretmanu zemlje tokom svih ovih decenija nakon raspada Jugoslavije. Ono što se danas razlikuje od tadašnjeg vremena jeste (ne)spremnost da se bude lider u teškim vremenima. Danas je gotovo nezamislivo da postoji neki Berovski, jer elita veruje da radi u interesu svog naroda čak i kada žrtvuje nacionalne interese u korist Zapada. Neokolonijalizam se pokazao kao mnogo moćniji – iako u kadifenoj rukavici – nego klasični kolonijalizam 19. veka.

Za volju istine, nije korektno svu krivicu svaljivati na slabije, jer ni moćni ne znaju ni šta rade, ni kuda idu. Ovaj trenutak je najbolje opisao Gramši: vreme u kome stari poredak (ON) umire, a novi se još rađa u porođajnim mukama; ovo je vreme morbidnih simptoma (i monstruma). Makedonija je možda i srećna što je prošla bez krvi, i „samo” sa promenom Ustava i imena, slušajući savete Tukidida (našaptane iz Brisela i Vašingtona) da slabi trpe što moraju, a jaki čine što hoće. Jer ako pogledamo Ukrajinu, njoj se savetuje suprotno: da ne popušta i da se bori do poslednjeg Ukrajinca, jer je pravda na njenoj strani. Makedonci su popustili, ali ih podjednako muči savest što su se predali bez otpora za lažne svetlucave kamenčiće – kao da su Indijanci koje je „otkrio” Kolumbo. Kako god bilo: moja generacija je živela u bipolarnom svetu (doduše, na strani nesvrstanih), doživela navodni trijumf istorije (unipolarni trenutak SAD), a sada oseća i efekte bolnog rađanja novog multipolarnog sveta. Ali nada ostaje da ništa nije večno, pa ni hegemon koji preti da neće tiho nestati u noći.

*Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta Sv. Kirila i Metodija u Skoplju i na Evropskom univerzitetu za mir u Austriji