Занемареност ручног радa

У 21. веку, познатом по до сада невиђеним технолошким достигнућима, када се у огромном броју послова користи рачунар, када шарене излоге бутика, „секонд хенд” радњи и робних кућа срећемо такорећи на сваком кораку, као да смо заборавили на вредност и лепоту ручно рађене одеће, рукама исплетене, ткане, шивене, везене, хеклане, нецане, хекланих миљеа и столњака, нецаних завеса и тканих ћилима и шареника, који су део наше народне традиције.

Но, мода је веома контрадикторна. Сада, између осталог, промовише и ручно рађене одевне предмете, али не подстиче толико њихову израду колико њихову куповину. Брендови брзе моде као што је „Зара” продају ручне радове (хеклану одећу) по изузетно ниским ценама у односу на време и труд који су потребни да се одећа ручно направи, а да не говоримо о томе што прибор и конац за рад и те како коштају. Хекла се ручно, а не машински, јер права машина за хеклање која би радила брже од човека не постоји (постоје прототипи који веома споро раде и могу да ураде само основне бодове). Наиме, покрети у хеклању врше се из чак четири различита угла, тако да би за развој такве машине било потребно много ресурса. Међутим, бутицима и радњама брзе моде то није ни битно, они заправо иду линијом мањег отпора, те се ту не поправља ситуација.

Све ово значи да постоје људи који праве одећу, а за то добијају веома мало новца. Требало би да будемо свесни тих експлоатисаних радника и никада не купујемо ручно рађену (хеклану/макраме) одећу таквих брендова, који је продају по ниским ценама. Уместо тога, најбоље је сам правити одећу својим рукама или је поручити од некога ко негује традицију ручног рада. А ако баш желимо да купимо ручно рађени одевни комад, за то треба издвојити десетине или стотине евра. То није новост, јер особа која је то направила утрошила је сате и сате вредно радећи и то треба поштовати.

Све је мање финих хекланих радова од танког конца. Њихово место све више заузимају они грубљи, пунији радови, од пуног конца или од канапа, али хеклање има своју лепоту. Многа удружења жена својим инспиративним радом буде свест о значају ручног рада, али ови радови ипак нису схваћени на прави начин. Распрострањене су предрасуде да је ручни рад „досадан”, „тежак”, „нема никакву перспективу”, а нарочито да је „само за старије жене”. Али не мора бити тако. За бављење ручним радом потребни су месеци „плетења и парања”, тј. покушавања и грешака, али се труд исплати. На крају се науче технике, рецимо, веза, и онда можемо вести и украшавати кућни текстил и одећу. Ручно рађени предмети су добар поклон најмилијима, онима који знају колико је труда и умећа потребно за прављење, на пример, џемпера или торбе. Такође, научно је доказано да код људи који се баве ручним радом постоји мањи ризик од појаве деменције.

Требало би сви да схватимо колику заправо вредност има бављење ручним радом, како са становишта очувања традиције, тако и са здравственог аспекта. Ако једна особа више заволи ручни рад након читања овог писма, вредело је да га напишем. А још ако је та особа моје генерације, сматраћу то великим кораком унапред.

Сара Курандић,

ученица, Врчин