Zanemarenost ručnog rada

U 21. veku, poznatom po do sada neviđenim tehnološkim dostignućima, kada se u ogromnom broju poslova koristi računar, kada šarene izloge butika, „sekond hend” radnji i robnih kuća srećemo takoreći na svakom koraku, kao da smo zaboravili na vrednost i lepotu ručno rađene odeće, rukama ispletene, tkane, šivene, vezene, heklane, necane, heklanih miljea i stolnjaka, necanih zavesa i tkanih ćilima i šarenika, koji su deo naše narodne tradicije.

No, moda je veoma kontradiktorna. Sada, između ostalog, promoviše i ručno rađene odevne predmete, ali ne podstiče toliko njihovu izradu koliko njihovu kupovinu. Brendovi brze mode kao što je „Zara” prodaju ručne radove (heklanu odeću) po izuzetno niskim cenama u odnosu na vreme i trud koji su potrebni da se odeća ručno napravi, a da ne govorimo o tome što pribor i konac za rad i te kako koštaju. Hekla se ručno, a ne mašinski, jer prava mašina za heklanje koja bi radila brže od čoveka ne postoji (postoje prototipi koji veoma sporo rade i mogu da urade samo osnovne bodove). Naime, pokreti u heklanju vrše se iz čak četiri različita ugla, tako da bi za razvoj takve mašine bilo potrebno mnogo resursa. Međutim, buticima i radnjama brze mode to nije ni bitno, oni zapravo idu linijom manjeg otpora, te se tu ne popravlja situacija.

Sve ovo znači da postoje ljudi koji prave odeću, a za to dobijaju veoma malo novca. Trebalo bi da budemo svesni tih eksploatisanih radnika i nikada ne kupujemo ručno rađenu (heklanu/makrame) odeću takvih brendova, koji je prodaju po niskim cenama. Umesto toga, najbolje je sam praviti odeću svojim rukama ili je poručiti od nekoga ko neguje tradiciju ručnog rada. A ako baš želimo da kupimo ručno rađeni odevni komad, za to treba izdvojiti desetine ili stotine evra. To nije novost, jer osoba koja je to napravila utrošila je sate i sate vredno radeći i to treba poštovati.

Sve je manje finih heklanih radova od tankog konca. Njihovo mesto sve više zauzimaju oni grublji, puniji radovi, od punog konca ili od kanapa, ali heklanje ima svoju lepotu. Mnoga udruženja žena svojim inspirativnim radom bude svest o značaju ručnog rada, ali ovi radovi ipak nisu shvaćeni na pravi način. Rasprostranjene su predrasude da je ručni rad „dosadan”, „težak”, „nema nikakvu perspektivu”, a naročito da je „samo za starije žene”. Ali ne mora biti tako. Za bavljenje ručnim radom potrebni su meseci „pletenja i paranja”, tj. pokušavanja i grešaka, ali se trud isplati. Na kraju se nauče tehnike, recimo, veza, i onda možemo vesti i ukrašavati kućni tekstil i odeću. Ručno rađeni predmeti su dobar poklon najmilijima, onima koji znaju koliko je truda i umeća potrebno za pravljenje, na primer, džempera ili torbe. Takođe, naučno je dokazano da kod ljudi koji se bave ručnim radom postoji manji rizik od pojave demencije.

Trebalo bi svi da shvatimo koliku zapravo vrednost ima bavljenje ručnim radom, kako sa stanovišta očuvanja tradicije, tako i sa zdravstvenog aspekta. Ako jedna osoba više zavoli ručni rad nakon čitanja ovog pisma, vredelo je da ga napišem. A još ako je ta osoba moje generacije, smatraću to velikim korakom unapred.

Sara Kurandić,

učenica, Vrčin