Капа невидимка Боре Тодоровића

ПОРТРЕТ
Ликови Боре Тодоровића не само да су потпуно самосвојни у оквирима свих других каријера и уметника овде, већ је овај обожавани лик преломио, својом уметношћу, читав XX век српског позоришта.

Није играо класике, није (осим у „Ларију Томпсону“) носио класичан костим, није, као Хамлет, говорио у „Мишоловци“ о томе како глумци не треба да тестеришу рукама по ваздуху док глуме... Бора је испотиха, као да се ништа не догађа, камичак по камичак, поглед по поглед, трагикомичан осмех, па трептај ока, градио сценску слику овог менталитета, који је Нушић тако генијално и уочио и описао.

Био је и јесте омиљени глумац два кључна драматичара српске драме XX века – Александра Поповића и Душана Ковачевића. Носећи сценом ту „горку немоћ“ (М. Мирковић), Бора Тодоровић, а да то није био његов избор, створио је комплексну слику затуреног, непотребног, невидљивог човека, који има само потребе, а обавезе не. Ту трагикомику раскола између жељеног и могућног, између представљања и истине, приказао нам је, дакле, Бора Тодоровић кроз своје (анти)јунаке. Неприметном глумом, али громогласно, са одложеним паљењем!

У многобројним ћаскањима, поверио ми је да је патио од грдних комплекса, због свог изгледа, у младости. А данас, каже, када гледа те старе снимке, диви се како је био леп и згодан! А онда, на Академији, Бора није знао шта ће са рукама, па је стално држао цигарету. Али главни проблем му је била – глава. Мислећи да има много малу главу (за разлику од „класића“, Љубе Тадића, на пример), па да се неће видети на сцени, пожалио се професору. Лауренчић му је, такође у поверењу, рекао да, кад нико не види, удара главом о зид! И она ће тако, наводно, да нарасте. Такође, памти реченицу из Нушићеве „Аутобиографије“, са којом је полагао пријемни на Академији: „Учећи хришћанску науку, мени је необично омилела незнабожачка вера.“ Опет о менталитету и погрешном начину који је Србима прирођен.

А онда, када је дошао у тадашње Савремено позориште (данас Београдско драмско), његово учешће у представама се свело чак и на то да је глумио ехо Ђузи Стојиљковићу. Онда је отишао у Загреб, са Бојаном и Миром Ступицом, и тамо заиграо значајан репертоар. Онда се вратио у Београд, и дошао у „Атеље 212“.

 „Бора је био велики штосер, те је и зато било задовољство играти с њим“, каже један од Бориних омиљених партнера, Ђуза Стојиљковић, присећајући се како су на гостовању у Ријеци заједно играли „Кафаницу, судницу, лудницу“.

„Редитељ ми је рекао, док он то говори, ја треба да звецкам, а то уопште није било тачно. Бора почне да говори, ја звецкам, звецкам, он се окрене, погледа ме, ја помислим да нисам довољно убедљив, па кренем јаче да звецкам. Он се, на пола монолога, окрене, и каже: ’Шта ти је то?’. ’Кључеви, моји’, кажем. ’Дај да видим’. Узме ми их и баци у публику. Почне смех у публици, а Бора каже: ’Дајте, молим вас, вратите му кључеве, жена му је јако опасна, ако види да је изгубио кључеве, развешће се од њега’. И ту добије аплауз!“

Ова врста глуме је неухватљива. Зато што је невидљива. „Капа невидимка“.

Причао ми је Бора о свом начину да уочи карактер људи који пролазе крај њега. То му је, каже, прешло у навику. Посматра људе помно и дуго. Уочава невидљиво, оно што припада само њима, што је суштина њиховог бића. А онда то супротставља опречној особини.

„Има једна дефиниција за смешно“, каже Бора. „То је сукоб различитих сфера. Необично, неочекивано производи смех... Гледам да то неочекивано буде што оштрије. Да сцена има једно изненађење. Ево, рецимо, конкретно, у ’Ларију Томпсону’. Има један део у представи, када Бели чита онај есеј о Едипу и дави публику. У оригиналном тексту, код Душка, на том месту је један бриљантан Кишов есеј о Битефу. Како долазе људи на гостовања, па се износе кулисе, дворци... Један врло ефектан, али озбиљан есеј. Онда смо се Душко и ја договорили да би ту требало да буде нешто смешно, нешто, малтене, до глупости. Решили смо да пронађемо један есеј, да буде што досаднији. Што тај есеј, на том месту у представи, буде досаднији, то ће бити смешније. И публика се ваљала од смеха. Сцена има тај изразити контраст...“

(/slika2)А о драматургији менталитета, којом је обезбедио себи место у историји српског позоришта, Бора каже да оне имају успеха код публике зато што свако препозна себе. Овај наш је, каже још, карактеристичан, јер показује сопствено наличје. Ми смо склони да себе мистификујемо и да говоримо о нама све најлепше, скривајући суштину, која је и оваква и онаква. Откривање тих неких негативних карактеристика националног и личног бића води ка препознавању и зато је занимљиво и публици, и писцима.

Душан Ковачевић прича да је Бору упознао поред његовог белог пежоа, и да је мислио да је он најбогатији човек тог доба. „Ти си дечко који је писао овај комад?“, питао га је Бора у чувеном бифеу Атељеа 212. „Није лоше, играћемо, радићемо то!“ ТО су били „Маратонци“, у којима је Бора играо и у позоришту и на филму. Добио Стеријину награду, Награду „Павле Вујисић” за филмско дело, „Златног ћурана“ за комедију, па Добричин прстен... Све што постоји. А остао скроман, скривен и тих.

Једна парабола.

„Током детињства ми се дешавало да ме другима представљају реченицом, ’Знаш ли ти чија је ово мала? Ђенкина ћерка!’, а на нешто опуштенијим скуповима, констатацију да сам Ђенкина ћерка пратила би нечија шаљива реплика ’Остали само дугмићи!’, што би, по правилу, изазивало салве смеха међу присутнима. Претпостављала сам, наравно, да се ради о некој популарној улози мога тате (могуће је да сам чак и одгледала делове филма), али сам ипак живела у незнању, а и приличној незаинтересованости, о томе шта је код тог такозваног Ђенке толико фасцинантно, и поред тога што је та волшебна личност временом постајала нека врста константе у мом животу, од које нисам могла да побегнем ни у рођеној кући, пошто је неко дебелим црним фломастером прешкрабао БОРА ТОДОРОВИЋ на поштанском сандучету и незграпним рукописом написао ЂЕНКА“, пише, у Монографији, у тексту „Ђенкино дугме“, његова кћерка, књижевница Дана Тодоровић.

Уметник спонтаности, што је поднаслов ове монографије, обележио је XX век српског позоришта својом оригиналном појавом, ликовима који су постали наслеђе националног блага.

(/slika3)Дејан Мијач је написао да Бору краси минимализам у глуми, никад не потенцира нешто, никакав гест у говору или радњи. Жели да увек све изгледа спонтано, као да је једноставно дошло у том тренутку. Спојено са његовим природним шармом, каже Мијач, то даје невероватне ефекте. Драган Николић вели да је Бора имао среће да га народ изабере за своје огледало. Бранислав Лечић, потписан као „Професионалац“ Теја, каже, (да простите): „Он може мртав озбиљан да вас зај...... Он може да вас лаже са пуним уверењем. При томе вас гледа право у очи, и не само да вас лаже, него вас натера да и сами у ту лаж поверујете. И све то ради са врхунским, заводљивим шармом... Бора Тодоровић је врхунски глумац, зато што се бави антиглумом.“

Јован Ћирилов сматра да је Бора типичан глумац Атељеа 212, хистрион модерног израза, а то значи неконвенционалних средстава.

Пера Краљ приповеда у књизи неке интимне ствари, које су само за читаочеве очи.

Ружица Сокић се жали на заједничке „јуначке ране“, са сцене и на скијању.

Реља Башић му захваљује што се вратио у Београд и тиме му пружио могућност да, евентуално, поново поврати свој изгубљени и пољуљани примат главног загребачког шармера!

Власник тајне о спонтаности као уметничкој, не само животној категорији, добитник Добричиног прстена, Бора Тодоровић, сакрио је, као и све остало, иза комике онај мали, горки укус, који је стални зачин његове непоновљиве игре.

 „Мислим да је то од моје претеране емоционалности“, рече ми мој драги саговорник Бора Тодоровић. „Можда је и производ неког мог интимног нихилизма, осећаја да је све пролазно, да је све ништа и да траје као трептај ока.“

Самотно је на врху.