Kapa nevidimka Bore Todorovića

PORTRET
Likovi Bore Todorovića ne samo da su potpuno samosvojni u okvirima svih drugih karijera i umetnika ovde, već je ovaj obožavani lik prelomio, svojom umetnošću, čitav XX vek srpskog pozorišta.

Nije igrao klasike, nije (osim u „Lariju Tompsonu“) nosio klasičan kostim, nije, kao Hamlet, govorio u „Mišolovci“ o tome kako glumci ne treba da testerišu rukama po vazduhu dok glume... Bora je ispotiha, kao da se ništa ne događa, kamičak po kamičak, pogled po pogled, tragikomičan osmeh, pa treptaj oka, gradio scensku sliku ovog mentaliteta, koji je Nušić tako genijalno i uočio i opisao.

Bio je i jeste omiljeni glumac dva ključna dramatičara srpske drame XX veka – Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića. Noseći scenom tu „gorku nemoć“ (M. Mirković), Bora Todorović, a da to nije bio njegov izbor, stvorio je kompleksnu sliku zaturenog, nepotrebnog, nevidljivog čoveka, koji ima samo potrebe, a obaveze ne. Tu tragikomiku raskola između željenog i mogućnog, između predstavljanja i istine, prikazao nam je, dakle, Bora Todorović kroz svoje (anti)junake. Neprimetnom glumom, ali gromoglasno, sa odloženim paljenjem!

U mnogobrojnim ćaskanjima, poverio mi je da je patio od grdnih kompleksa, zbog svog izgleda, u mladosti. A danas, kaže, kada gleda te stare snimke, divi se kako je bio lep i zgodan! A onda, na Akademiji, Bora nije znao šta će sa rukama, pa je stalno držao cigaretu. Ali glavni problem mu je bila – glava. Misleći da ima mnogo malu glavu (za razliku od „klasića“, Ljube Tadića, na primer), pa da se neće videti na sceni, požalio se profesoru. Laurenčić mu je, takođe u poverenju, rekao da, kad niko ne vidi, udara glavom o zid! I ona će tako, navodno, da naraste. Takođe, pamti rečenicu iz Nušićeve „Autobiografije“, sa kojom je polagao prijemni na Akademiji: „Učeći hrišćansku nauku, meni je neobično omilela neznabožačka vera.“ Opet o mentalitetu i pogrešnom načinu koji je Srbima prirođen.

A onda, kada je došao u tadašnje Savremeno pozorište (danas Beogradsko dramsko), njegovo učešće u predstavama se svelo čak i na to da je glumio eho Đuzi Stojiljkoviću. Onda je otišao u Zagreb, sa Bojanom i Mirom Stupicom, i tamo zaigrao značajan repertoar. Onda se vratio u Beograd, i došao u „Atelje 212“.

 „Bora je bio veliki štoser, te je i zato bilo zadovoljstvo igrati s njim“, kaže jedan od Borinih omiljenih partnera, Đuza Stojiljković, prisećajući se kako su na gostovanju u Rijeci zajedno igrali „Kafanicu, sudnicu, ludnicu“.

„Reditelj mi je rekao, dok on to govori, ja treba da zveckam, a to uopšte nije bilo tačno. Bora počne da govori, ja zveckam, zveckam, on se okrene, pogleda me, ja pomislim da nisam dovoljno ubedljiv, pa krenem jače da zveckam. On se, na pola monologa, okrene, i kaže: ’Šta ti je to?’. ’Ključevi, moji’, kažem. ’Daj da vidim’. Uzme mi ih i baci u publiku. Počne smeh u publici, a Bora kaže: ’Dajte, molim vas, vratite mu ključeve, žena mu je jako opasna, ako vidi da je izgubio ključeve, razvešće se od njega’. I tu dobije aplauz!“

Ova vrsta glume je neuhvatljiva. Zato što je nevidljiva. „Kapa nevidimka“.

Pričao mi je Bora o svom načinu da uoči karakter ljudi koji prolaze kraj njega. To mu je, kaže, prešlo u naviku. Posmatra ljude pomno i dugo. Uočava nevidljivo, ono što pripada samo njima, što je suština njihovog bića. A onda to suprotstavlja oprečnoj osobini.

„Ima jedna definicija za smešno“, kaže Bora. „To je sukob različitih sfera. Neobično, neočekivano proizvodi smeh... Gledam da to neočekivano bude što oštrije. Da scena ima jedno iznenađenje. Evo, recimo, konkretno, u ’Lariju Tompsonu’. Ima jedan deo u predstavi, kada Beli čita onaj esej o Edipu i davi publiku. U originalnom tekstu, kod Duška, na tom mestu je jedan briljantan Kišov esej o Bitefu. Kako dolaze ljudi na gostovanja, pa se iznose kulise, dvorci... Jedan vrlo efektan, ali ozbiljan esej. Onda smo se Duško i ja dogovorili da bi tu trebalo da bude nešto smešno, nešto, maltene, do gluposti. Rešili smo da pronađemo jedan esej, da bude što dosadniji. Što taj esej, na tom mestu u predstavi, bude dosadniji, to će biti smešnije. I publika se valjala od smeha. Scena ima taj izraziti kontrast...“

(/slika2)A o dramaturgiji mentaliteta, kojom je obezbedio sebi mesto u istoriji srpskog pozorišta, Bora kaže da one imaju uspeha kod publike zato što svako prepozna sebe. Ovaj naš je, kaže još, karakterističan, jer pokazuje sopstveno naličje. Mi smo skloni da sebe mistifikujemo i da govorimo o nama sve najlepše, skrivajući suštinu, koja je i ovakva i onakva. Otkrivanje tih nekih negativnih karakteristika nacionalnog i ličnog bića vodi ka prepoznavanju i zato je zanimljivo i publici, i piscima.

Dušan Kovačević priča da je Boru upoznao pored njegovog belog pežoa, i da je mislio da je on najbogatiji čovek tog doba. „Ti si dečko koji je pisao ovaj komad?“, pitao ga je Bora u čuvenom bifeu Ateljea 212. „Nije loše, igraćemo, radićemo to!“ TO su bili „Maratonci“, u kojima je Bora igrao i u pozorištu i na filmu. Dobio Sterijinu nagradu, Nagradu „Pavle Vujisić” za filmsko delo, „Zlatnog ćurana“ za komediju, pa Dobričin prsten... Sve što postoji. A ostao skroman, skriven i tih.

Jedna parabola.

„Tokom detinjstva mi se dešavalo da me drugima predstavljaju rečenicom, ’Znaš li ti čija je ovo mala? Đenkina ćerka!’, a na nešto opuštenijim skupovima, konstataciju da sam Đenkina ćerka pratila bi nečija šaljiva replika ’Ostali samo dugmići!’, što bi, po pravilu, izazivalo salve smeha među prisutnima. Pretpostavljala sam, naravno, da se radi o nekoj popularnoj ulozi moga tate (moguće je da sam čak i odgledala delove filma), ali sam ipak živela u neznanju, a i priličnoj nezainteresovanosti, o tome šta je kod tog takozvanog Đenke toliko fascinantno, i pored toga što je ta volšebna ličnost vremenom postajala neka vrsta konstante u mom životu, od koje nisam mogla da pobegnem ni u rođenoj kući, pošto je neko debelim crnim flomasterom preškrabao BORA TODOROVIĆ na poštanskom sandučetu i nezgrapnim rukopisom napisao ĐENKA“, piše, u Monografiji, u tekstu „Đenkino dugme“, njegova kćerka, književnica Dana Todorović.

Umetnik spontanosti, što je podnaslov ove monografije, obeležio je XX vek srpskog pozorišta svojom originalnom pojavom, likovima koji su postali nasleđe nacionalnog blaga.

(/slika3)Dejan Mijač je napisao da Boru krasi minimalizam u glumi, nikad ne potencira nešto, nikakav gest u govoru ili radnji. Želi da uvek sve izgleda spontano, kao da je jednostavno došlo u tom trenutku. Spojeno sa njegovim prirodnim šarmom, kaže Mijač, to daje neverovatne efekte. Dragan Nikolić veli da je Bora imao sreće da ga narod izabere za svoje ogledalo. Branislav Lečić, potpisan kao „Profesionalac“ Teja, kaže, (da prostite): „On može mrtav ozbiljan da vas zaj...... On može da vas laže sa punim uverenjem. Pri tome vas gleda pravo u oči, i ne samo da vas laže, nego vas natera da i sami u tu laž poverujete. I sve to radi sa vrhunskim, zavodljivim šarmom... Bora Todorović je vrhunski glumac, zato što se bavi antiglumom.“

Jovan Ćirilov smatra da je Bora tipičan glumac Ateljea 212, histrion modernog izraza, a to znači nekonvencionalnih sredstava.

Pera Kralj pripoveda u knjizi neke intimne stvari, koje su samo za čitaočeve oči.

Ružica Sokić se žali na zajedničke „junačke rane“, sa scene i na skijanju.

Relja Bašić mu zahvaljuje što se vratio u Beograd i time mu pružio mogućnost da, eventualno, ponovo povrati svoj izgubljeni i poljuljani primat glavnog zagrebačkog šarmera!

Vlasnik tajne o spontanosti kao umetničkoj, ne samo životnoj kategoriji, dobitnik Dobričinog prstena, Bora Todorović, sakrio je, kao i sve ostalo, iza komike onaj mali, gorki ukus, koji je stalni začin njegove neponovljive igre.

 „Mislim da je to od moje preterane emocionalnosti“, reče mi moj dragi sagovornik Bora Todorović. „Možda je i proizvod nekog mog intimnog nihilizma, osećaja da je sve prolazno, da je sve ništa i da traje kao treptaj oka.“

Samotno je na vrhu.