Ватра се гаси духом

„Не треба нам помоћ, није ово тешко”, успут говори Данило Ђурић, репер из Осојана, док износи остатке поцрнелог намештаја. То је све што је претекло од куће Драгана Ђурића у повратничком селу Осојане код Истока. У том дому је становала Соња Вуковић, педагог из овдашње школе. Остали су само зидови и пажња људи који се скупљају око згаришта. Док Данило, познат и као Лондан Лонданезе, мирно и без речи, са својим другом Бориславом, показује одакле је дошла ватра, нови дим куља одмах иза брда.

Вести о пожарима који ових дана букте Србијом потпуно су потиснуле страдање ових људи у Метохији. Њихови домови горе по други пут, а кућа Ђурића је једна од ретких која је могла да се обнови после паљевине 1999. године – остале куће су грађене типски, на брзину, а ову је почивши домаћин Бане обнављао као да му од обнове сваког детаља зависе живот и опстанак. Кад се упокојио, у њој су радо становали, јер им је давала привид нормалног живота или сећање на прошлост у којој куће у гету нису биле типске и једноличне, повратничке.

„Сагорела ми је кућа”, написала је у поруци педагог Соња Вуковић и у тој реченици се може препознати сваки становник Осојана и зато овај млади човек, активиста и побуњеник, смирен као на парастосу, спремно чека да гаси нови пожар и осећа се делом заједнице. То је онај исти осећај који је 1999. године старице довео у шаторе и контејнере, на заједнички казан, у шикару и међу глодаре – да одатле изграде најуспешнију повратничку средину на Косову и Метохији. Припадност прелепом крају и жеља да се опстане ипак нису били довољни и пресудни. Како преживети ноћ и њене страхове у засеоцима, у – што би Андрић рекао – кућама на осами. Да би оне оживеле било је потребно нешто више и да се појави митрополит Амфилохије Радовић, да их заустави да се врате назад, и да каже: „Нема силе на свету ни небеске ни земаљске, која нас може одвојити од наше Пећке патријаршије, Високих Дечана и Грачанице!”

Заједница и везе између Срба повратника и њихових светиња личе на један организам. Кад је, пре неколико дана, почело да гори у Осојану, Тучепу, Шаљиновици, Кошу, монахиња из манастира Гориоч је зграбила манастирски апарат за гашење пожара и дотрчала у Осојане. Потрошила га је за неколико тренутака, а онда је заједно са мештанима ишла од ватре до ватре, од куће до куће, од пожара до пожара и спасавала све што се спасити може.

„Тамо где ми нисмо смели, ушла је сестра Касијана”, каже један од мештана и показује мутну фотографију на којој се виде црна мантија, дим и сагорело поље. Види се и велико црно црево како га вуче кроз пожар. Она данима касније, по благослову игуманије Анастасије, иде из манастира и обилази људе. Бежи од снимања и сваког разговора, само се осмехне и оде: „чека пожар!”, кажу у шали мештани. У основи овде сви чекају пожар, јер су остале узалудне молбе овдашњој електрокорпорацији да поправи електромрежу у селу. Годинама кад дуне мало јачи ветар, нестаје струја. Многи стубови су толико накривљени да их од пада држе само жице, прошле недеље је због јаког ветра дошло до бројних спојева и пожари су се јављали на свакој страни. Сагорела је кућа и Драгана Репановића, па дом Ивка Мишића из Сувог Лукавца, пензионисаног радника Дома културе „Свети Сава”, и Славише Перовића из Благаче.

Горело је по албанским селима, било је стотине позива, ватрогасци су стигли прекасно, а полиција и инспектори понављају реченицу: „Тужите КЕК (косовска електрокорпорација).” Примећен је и камиончић са новим стубовима за поправку електроводова. Јасно је да овде нико никога неће тужити и да ће помоћ стићи, куће ће се обновити, јављају се људи од Беча до локалних српских институција, постоје брзи планови за санацију. Ипак, има једна ствар која се не може обновити, а она је садржана у речима детаљи и ситнице, фотографије и домаћа атмосфера. Када то нестане два пута у четврт века, сигурност се може повратити само духом, жртвом и љубављу. Отуда су монахиња и репер у ватри једног гета људи од којих зависи све.