Vatra se gasi duhom

„Ne treba nam pomoć, nije ovo teško”, usput govori Danilo Đurić, reper iz Osojana, dok iznosi ostatke pocrnelog nameštaja. To je sve što je preteklo od kuće Dragana Đurića u povratničkom selu Osojane kod Istoka. U tom domu je stanovala Sonja Vuković, pedagog iz ovdašnje škole. Ostali su samo zidovi i pažnja ljudi koji se skupljaju oko zgarišta. Dok Danilo, poznat i kao Londan Londaneze, mirno i bez reči, sa svojim drugom Borislavom, pokazuje odakle je došla vatra, novi dim kulja odmah iza brda.

Vesti o požarima koji ovih dana bukte Srbijom potpuno su potisnule stradanje ovih ljudi u Metohiji. Njihovi domovi gore po drugi put, a kuća Đurića je jedna od retkih koja je mogla da se obnovi posle paljevine 1999. godine – ostale kuće su građene tipski, na brzinu, a ovu je počivši domaćin Bane obnavljao kao da mu od obnove svakog detalja zavise život i opstanak. Kad se upokojio, u njoj su rado stanovali, jer im je davala privid normalnog života ili sećanje na prošlost u kojoj kuće u getu nisu bile tipske i jednolične, povratničke.

„Sagorela mi je kuća”, napisala je u poruci pedagog Sonja Vuković i u toj rečenici se može prepoznati svaki stanovnik Osojana i zato ovaj mladi čovek, aktivista i pobunjenik, smiren kao na parastosu, spremno čeka da gasi novi požar i oseća se delom zajednice. To je onaj isti osećaj koji je 1999. godine starice doveo u šatore i kontejnere, na zajednički kazan, u šikaru i među glodare – da odatle izgrade najuspešniju povratničku sredinu na Kosovu i Metohiji. Pripadnost prelepom kraju i želja da se opstane ipak nisu bili dovoljni i presudni. Kako preživeti noć i njene strahove u zaseocima, u – što bi Andrić rekao – kućama na osami. Da bi one oživele bilo je potrebno nešto više i da se pojavi mitropolit Amfilohije Radović, da ih zaustavi da se vrate nazad, i da kaže: „Nema sile na svetu ni nebeske ni zemaljske, koja nas može odvojiti od naše Pećke patrijaršije, Visokih Dečana i Gračanice!”

Zajednica i veze između Srba povratnika i njihovih svetinja liče na jedan organizam. Kad je, pre nekoliko dana, počelo da gori u Osojanu, Tučepu, Šaljinovici, Košu, monahinja iz manastira Gorioč je zgrabila manastirski aparat za gašenje požara i dotrčala u Osojane. Potrošila ga je za nekoliko trenutaka, a onda je zajedno sa meštanima išla od vatre do vatre, od kuće do kuće, od požara do požara i spasavala sve što se spasiti može.

„Tamo gde mi nismo smeli, ušla je sestra Kasijana”, kaže jedan od meštana i pokazuje mutnu fotografiju na kojoj se vide crna mantija, dim i sagorelo polje. Vidi se i veliko crno crevo kako ga vuče kroz požar. Ona danima kasnije, po blagoslovu igumanije Anastasije, ide iz manastira i obilazi ljude. Beži od snimanja i svakog razgovora, samo se osmehne i ode: „čeka požar!”, kažu u šali meštani. U osnovi ovde svi čekaju požar, jer su ostale uzaludne molbe ovdašnjoj elektrokorporaciji da popravi elektromrežu u selu. Godinama kad dune malo jači vetar, nestaje struja. Mnogi stubovi su toliko nakrivljeni da ih od pada drže samo žice, prošle nedelje je zbog jakog vetra došlo do brojnih spojeva i požari su se javljali na svakoj strani. Sagorela je kuća i Dragana Repanovića, pa dom Ivka Mišića iz Suvog Lukavca, penzionisanog radnika Doma kulture „Sveti Sava”, i Slaviše Perovića iz Blagače.

Gorelo je po albanskim selima, bilo je stotine poziva, vatrogasci su stigli prekasno, a policija i inspektori ponavljaju rečenicu: „Tužite KEK (kosovska elektrokorporacija).” Primećen je i kamiončić sa novim stubovima za popravku elektrovodova. Jasno je da ovde niko nikoga neće tužiti i da će pomoć stići, kuće će se obnoviti, javljaju se ljudi od Beča do lokalnih srpskih institucija, postoje brzi planovi za sanaciju. Ipak, ima jedna stvar koja se ne može obnoviti, a ona je sadržana u rečima detalji i sitnice, fotografije i domaća atmosfera. Kada to nestane dva puta u četvrt veka, sigurnost se može povratiti samo duhom, žrtvom i ljubavlju. Otuda su monahinja i reper u vatri jednog geta ljudi od kojih zavisi sve.