Појас за спасавање

Боље рат, него пакт.

С таквом проценом ситуације синдикални лидери кренули су по Србији у нови обрачун с државом и послодавцима. Тражи се све – и радна места, и послови, и плате, и топли оброк, и регрес... Као да долази берићетна, а не једна од економски најтежих у последњих педесет година.

Демонстрације у Крушевцу и блокада саобраћаја у Београду требало би да буду најава „вруће” синдикално-политичке (овог пута) зиме. Разлог који је дигао српску „радничку класу” на ноге јесте најава да од 1. јануара 2009. неће бити примењено проширено дејство Општег колективног уговора.

Синдикати као аргумент потежу наводни потпис владе од пре месец дана на проширени ОКУ и своју спремност за борбу на све или ништа. Влада сада „пере руке” од „проширеног дејства” и тврди да га никад није ни потписала него само најавила да ће у децембру Социјално-економски савет донети коначну одлуку на основу детаљне процене новонасталих околности због глобалне кризе и рецесије. Пред налетом синдикалних захтева, влада немоћно шири руке и нуди оставку, тврдећи да у држави нема пара за то што тражи „радничка класа”.

У међувремену и послодавци упорно и озбиљно сугеришу да им прилике (рецесија) не дозвољавају да испуњавају синдикалне жеље, упозоравајући да ће у следећа два квартала пад производње бити између 30 и 50 одсто. То значи не само да неће бити пара за „проширено дејство”, него и наговештава да би могло бити и већих отпуштања и затварања радних места.

Према рачуници Асоцијације малих и средњих предузетника, уколико се примени ОКУ, за годину дана биће потрошено 60 милиона евра.Послодавци упозоравају да би евентуална примена ОКУ утицала на смањење конкурентности српске привреде, губитак радних места и страних инвестиција, као и на нове инфлационе притиске.

Српска „радничка класа” већ извесно време пати од аутизма и никако не успева да ухвати корак с транзицијом друштва. Реакције синдикалних централа и лидера или су трагично касниле (кад је требало подржати реформске потезе), или су непотребно биле пренаглашене (када је требало „сахранити” реформске напоре власти).

Истина, оно што се сада тешко може замерити реакцији синдиката јесте њихова жеља да се понашају раскалашно и грамзиво као држава и политичари. Синдикални мото „ако могу политичари да деле милионе евра за бонусе, можемо и ми за регресе” оптужује власт за расипништво и финансијску алавост у тешким економским временима.

Власт се, иначе, понела неодговорно и популистички. Озбиљна криза ауторитета спречила је власт у Србији да уради оно што је урадио хрватски премијер Иво Санадер – да за округлим столом владе, синдиката и послодаваца издејствује социјални пакт о (једногодишњем) ненападању. То није било класично замрзавање плата на годину дана, али јесте био друштвени договор о појасу за спасавање пред надолазећу рецесију.