Марк Твен: смех између две комете

ПЕРСОНИФИКОВАНА АМЕРИЧКА ИСТОРИЈА
Увек ме је плашио лакрдијаш са упереним прстом: „За америчку војску требаш ми ти!“ Предлажем да се отарасимо јарчје брадице и мефистофелске жилавости и да тог Ујка Сема заменимо другим Ујка Семом. Један је волео да се облачи у заставу, други је био склонији белим оделима. Име овог другог и правог Ујка Сама јесте Семјуел Клеменс – Марк Твен.

За њега је Томас Едисон узвикнуо: просечан Американац воли своју породицу, ако му остане нешто љубави, он је потроши на Марка Твена.

А Твен је волео да га воле. Његова дуга хумористичка каријера била је један апел за љубављу. (Кад пецаш љубав – предложио је – нека ти мамац буде срце а не ум.) Са друге стране, непогрешивим инстинктом лошег ђака, Твен је осећао да је много шта од оног што пролази као „цивилизација“ професора и политичара – тек поучна претпоставка. Твенове оштре очи су настојале да „концепцију“ – оно што су му људи рекли да ће видети – смене перцепцијом, оним што је стварно видео.

 Литерарно име које је изабрао – Mark Тwain – је староенглески израз који значи „пази два“! По једној причи Твен је у доба сребрене грознице у Невади, улазећи у салон викао „пази два“ и бармен је пред њега нежно стављао два вискија. Вероватније је да се термин „пази два“ закачио за Твена у време кад је писац возио пароброде са два точка и три оџака по широком Мисисипију. Само име је симбол Твенове двојности. Он се подсмевао богаташима а желео да се обогати. Желео је да говори истину моћи у лице и истовремено да буде вољен. (Обично странци код нас врше злочине – писао је. – Ми немамо домаће криминалне класе сем Конгреса.)

Кажу да постоје две врсте сатире.

Једна говори људима: ви сте зликовци и будале. То вам се не може довољно пута рећи у брк. А понављање неће помоћи таквој гомили шљама, пошто је стање безнадно. Пример ове бритке сатире је Џонатан Свифт, са својим „Скромним предлогом“ –да децу ирских сиромаха треба појести као одојчад, печену, барену или у рагуу, како не би „пала на терет краљевству.“

Са друге стране имамо хумористе какав је Јулијан од Самосате. Овај римски сатирист је тврдио да никад није срео будалу у којој није уживао. (Опростите на дигресији, али с обзиром на људску природу Јулијанов живот је морао бити пун уживања.) Ова друга сатира, са истином увијеном у шећерну вуну безазленог смеха, наизглед мање храбра и мање оштра, често испадне делотворнија. Најчешће је такав сатирист био и Марк Твен.

Портрет Марка Твена је добродошла пречица за схватање не гаргантуанске и сензационалистичке, већ једне неегзотичне Америке. Зашто неегзотичне? Зато јер је „егзотично“, по мом мишљењу, синоним за „ја не желим да разумем.“ Не сумњам да је многим америчким новинарима Србија „егзотична“ али не мислим да два зла чине једно добро.

Свом бурном времену Твен је наденуо два имена, званично – позлаћена епоха и иронично - велики роштиљ. У Твеново време хамилтоновски идеал Америке је заменио џеферсоновски. Америчке политичке партије настављају да експлоатишу ове термине, који нису општепознати са ове стране Атлантика.

Јужњак, Западњак, Северњак

Аутор прекрасне фразе „потрага за срећом“, Томас Џеферсон, био је један од најобразованијих људи свога доба, писац, архитекта, „антрополог“, дипломата и проналазач. Волео је вино. Имао је децу са црном полусестром своје жене. Џеферсон је тврдио да ће снага државе пре или после бити употребљена против обичног човека. Бојао се Великог брата далеко пре Орвела и волео је личну слободу. Његов идеалан Американац био је „врли фармер“, (по римском моделу, који је помало сличан српској идеализацији сељака.) „Врли фармер“ је поседовао своју земљу, своју кућу, свој алат и, у теорији, нико на њега није могао политички утицати.

Српски читалац жели да га подсетимо: ко је био Александар Хамилтон? То је човек са новчанице од десет долара. Са сивозелене новчанице Хамилтон „холивудским“ очима гледа кроз нас. Он никада није постао председник јер је рођен ван Америке и ван брака. Имао је љубавни скандал са удатом женом… Млад је убијен у двобоју. Хамилтон је био чудо од детета. Храбар у рату. Компетентан макијавелист. Џеферсонове речи је сматрао бајкама. Његов идеалан Американац био је градски послован човек. Хамилтон је веровао да људи или граде државу или је не граде. Ако Америка жели да буде снажна држава потребни су јој велики бизнис, велика војска, велики градови. При крају живота Марка Твена сукоб између џеферсоновског и хамилтоновског идеала постаје академско питање. Странца често чуди да, упркос највећој економији и војсци на свету, џеферсоновски модел остаје незаобилазан „инструмент“ у америчком саморазумевању.

Велико тектонско померање америчког идентитета збило се за живота Марка Твена и он му је био сведок и писар. Твен је јужњак, из „џеферсоновског“ малог града Ханибала, Мисури, који је прославио у Тому Сојеру и Хаклбери Фину. То је онакав мали град у каквом се точкови кочија окрећу уназад и где се пите хладе на прозорима. Твеново формално образовање је оскудно. Његова лектира је огромна. (Образовање је превише озбиљна ствар да би се препустило школи – говорио је.) Као млад човек, постао је кормилар на белом пароброду на Мисисипију. Ветар са Мисисипија му се играо косом. Пушио је лулу од кукурузовине. У ветру су текле незаборавне приче, многе од њих у црначком дијалекту. Почетком рата, учланио се у јужњачку полицију на неколико недеља. Онда је киднуо да буде копач сребра у Невади. У Невади је постао привремени Западњак. Тамо је почео да пише и пије. Коначно, Твен је отишао на „хамилтоновски“ север, који ће ускоро произвести више челика него Немачка и Енглеска заједно. На Северу се преобразио у градског човека. Фасцинирао га је есксплозивни прогрес. Он је колонизирао и саму прошлост у роману Јенки на двору краља Артура. Дружио се са проналазачима. Чувена слика на којој Твен држи сијалицу снимљена је у лабораторији Николе Тесле. У тада најпросперитетнијем граду Америке, Хартфорду, Конетикет, саградио је бајку од куће, са зимском баштом и Тифанијевим орнаментима. У тој кући и у летњиковцу, писао је приче о вечном детињству. Његов језик је жив, говорни, инспирисан делимично и црначким дијалектом. Упркос извесним контраверзама може се безбедно рећи да је Твен био антирасиста у расистичком друштву.

Подсмех империјализму

Сећате ли се чувене сцене у Хаклбери Фину када Хака мучи кривица што помаже одбеглом робу Џиму, са којим се на сплаву спушта Мисисипијем? Џим зове Хака „душо“. Хаку су са проповедаонице рекли да Џим није у правом смислу човек и да ће горети у паклу ако помогне робу у бекству. По Кантовом „категоричком императиву“ (на кога се позивао Ајхман) дефиниција моралности је – да треба поступати тако да твоји поступци могу постати опште правило. Моралност Хаклбери Фина је управо обрнута. Он „капитулира“ – и не може да изда човека који му је драг. Он крши оно што би требало да буде опште правило у име моралности срца, која функционише по изузетку.

Председник Тeодор Рузвелт држао је Хаклбери Фина на свом ноћном сточићу. У великим градовима индустријског Севера, Њујорку и Бостону, Твен је познавао „свакога ко је неко“. Један од водећих „барона-пљачкаша“, Ендрју Карнеги му је једном послао сандук шкотског вискија. Твену се виски толико допао да је те вечери сломио столицу. У време у коме су се „сви“ богатили Твен је уложио новац у безвредан систем за штампање. Гоњен дуговима био је присиљен да држи интернационална предавања. Опет је повео Тома Сојера и друге „наивчине у иностранству“ на пут око света. Познавалац локалних дијалеката написао је неке од најважнијих америчких путописа. Семјуел Клеменс, човек из малог града, отворио је велики свет за америчка умове и срца, на начин који би био близак Србима јер се римским и лондонским музејима дивио на један подругљиво-креативан начин. Остао је заувек неспреман да пристане на оно што га је бедекер убеђивао да види. На путовањима око света, Твен се саплитао о империјализам, који му се гадио. Збуњивала га је чињеница да се бели дивљаци сматрају мање дивљим од осталих. Милионски покољи Првог светског рата су оправдали Твенову збуњеност. Хипокризија му је била одвратна. Силу би схватио. Сметала му је врста едукативне пљачке, која супериорност оружја представља као супериорност цивилизације и технологију продаје по цену поноса.

Укратко, Марк Твен је у доброј мери успео да постигне немогуће – да буде вољен и да говори истину. Једна од његових изјава коју највише ценим је: Милошћу божјом ми у овој земљи имамо три неизрециво драгоцене ствари: слободу говора, слободу савести и мудрост да се не користимо иједном од њих. Мало који аспект велике промене на размеђи векова није повезан са животом Марка Твена. Тај пацифист и антиимперијалист је обожавао своју земљу у коју је сумњао и волео је човечанство у које је сумњао.

Марк Твен је рођен 1835. у години Халејеве комете. Умро је 1910. у години комете.

Дошао са кометом.

Отишао са кометом.

Као што је руска литература изашла из Гогољевог шињела, тако је америчка – од Хемингвеја до Карвера – изашла из Твеновог белог прслука.