Сумрак домаће књижевности

Јесте ли се икада запитали како настаје роман?

Ако нисте, нека вам због тога не буде одвећ непријатно. Зашто бисте разбијали главу око нечега што вас се много не тиче када то питање не постављају себи ни они који, бар на први поглед, нипошто не би смели да буду равнодушни према њему? Издавачи, рецимо.

Неко простодушан помислио би да за издаваче нема ничег значајнијег од настајања романа зато што од њих живе. Када не би било романа, готово да не би имали шта да објављују, па би им посао пропао. У просеку, на романе отпада преко седамдесет пет одсто онога што се издаје у наше време.

Чудан су, међутим, свет издавачи. Настајање романа последња је брига која их мори. Заузети знатно важнијим стварима – то су све озбиљни пословни људи, а не залудни уметници – немају кад да се удубљују у такве тричарије. Ако им писање романа уопште и допире до свести, вероватно завиде писцима. Док се они злопате на суровој ветрометини тржишта, аутори уживају у повлашћеном положају. Има ли лагоднијег живота од безбрижног уживања у стваралаштву? А и постоји ли нешто лакше од писања романа? Па то свако може.

Из оваквог уверења настаје став према писцима који, уз мале изузетке, деле сви издавачи. Пре свега, готово никоме од њих не пада ни на крај памети да прочита оно што објављује. Многи се и јавно диче тиме. Зашто би, уосталом, то радили? Зар произвођачи цигарета пуше? Нису ли фабриканти жестоких пића заклети антиалкохоличари? Зашто би издавачи угрожавали своје (ментално) здравље кад не морају? Нека то раде они који су довољно несмотрени да још плаћају да би читали.

Презрив однос издавача према писцима још је изразитији у погледу хонорара. Оно чему аутор данас и овде сме да се нада да ће добити за нови роман не прелази пет стотина евра. Ако би му се ово учинило понижавајуће мала накнада за посао који је потрајао најмање шест месеци, издавач има спреман низ одговора.

Пре свега, посаветоваће писца да пише брже. Нека заврши роман за, рецимо, петнаест дана. Тада ће бити сасвим пристојно плаћен. Ако не може, онда за њега нема места у савременој издавачкој индустрији. Друго, исти износ издавач даје, у просеку, и угледним страним ауторима. Зар овдашњи писац сматра да је бољи од њих? Треће, низак хонорар оправдан је пословично ниским тиражима дела домаћих аутора.

Писац још неубеђен овако разложним аргументима могао би доћи на помисао да се упореди са, на пример, магационером у издавачкој кући. Месечна плата овог прегаоца износи управо онолико колико и хонорар за роман: пет стотина евра. Да ли је могуће, запањено би упитао аутор, да његов полугодишњи стваралачки труд вреди колико и једномесечно физикалисање магационера? Управо тако, спремно би узвратио прагматични издавач. Магационери су шест пута кориснији издавачкој кући од писаца.

Аутору би после овога преостало још само да покуша да заигра на карту родољубља. Под оваквим околностима, завапио би он, сасвим је извесно да предстоји пропаст домаће књижевности. Нико више неће моћи да себи допусти луксуз писања уметничке прозе.

Ова мрачна перспектива неће, међутим, нимало ганути издавача. Зашто би он бринуо о благобитју националне књижевности? Издавач је само трговац. Купи јефтино хартију, на њу нанесе некакав словни дезен, сасвим му је свеједно какав, па онда то прода по знатно вишој цени љубитељима читања за које мање или више скривено држи да су чудаци. Ако не буде романа домаћих писаца, ништа за то. На располагању му стоји непрегледно мноштво дела страних аутора. Нека се родољубивим обзирима баве они који су за њих надлежни.

А има ли у овом смислу надлежније институције од Министарства за културу? То надлештво нипошто не би смело да буде издавачки равнодушно према судбини домаће књижевности. Неко би у њему морао да се запита како настаје роман.

Нажалост, однос овог министарства према српској књижевности већ дуго је све друго само не родољубив и благонаклон. Ту као да никога не дотиче поразна истина да је овдашњи романсијер доведен у изнудицу да се осим писањем бави још неким занимањем које ће му повећати приходе бар до износа нужног за пуки опстанак. Немогуће је преживети са осамдесетак евра месечно, колико му следује од издавача.

Могао би, рецимо, да буде возач на приградским линијама у градском саобраћајном предузећу. Опуштено вози аутобус од шест до три, врати се кући, руча, мало предахне, обави низ свакодневних послова, дружи се с пријатељима или гледа телевизију, па онда пред спавање напише „Рат и мир”. Ништа лакше

У дословном смислу речи, Министарство за културу већ веома дуго није уложило ни један једини динар у оно што би се технички назвало примарна књижевна производња. Нико у њему и не помишља да мало олакша живот бар оној неколицини наших савремених писаца који имају неке изгледе на светској књижевној позорници. Препуштени су сами себи. Ако већ то жарко желе, могу да се баве писањем у виду хобија, јер другачије и немају прилике. Али из хобија никада не настаје уметност, већ само тривијалност.

Околности су тим жалосније има ли се у виду да би улагање у књижевност било далеко најмање у поређењу с оним што се одваја за остале уметности. Сви писци с међународним рејтингом у савременој српској књижевности могли би да се пуну годину дана посвете стварању, сасвим растерећени егзистенцијалних брига, само од половине новца предвиђеног за један једини од петнаестак филмова колико Министарство за културу у просеку подржи годишње.

Када отворите проблем финансирања српске уметничке прозе, онда бирократе без имало слуха за уметност проговоре језиком издавача. Подсете вас на то да живимо у добу тржишта. Ако нешто нема прођу на тржишту, значи и да не вреди. Посреди је, разуме се, крајња бесмислица. Тржиште може да буде моћан регулатор у многим људским пословима, али нипошто и у уметности. Не морамо да се вратимо у социјализам да би ово било истинито.

У ваљано уређеним капиталистичким друштвима постоје разрађени механизми који исправљају недостатке тржишта. Понајпре када је реч о уметности. Да није тако, Моцарта би одавно потукла до ногу нека аустријска Цеца, Шекспира би нокаутирала Џоан Роулинг, а Бергмана збрисао неки приучени холивудски конфекцијски редитељчић.

Српски романсијери остављени су на цедилу. Ако, неким чудом, нешто постигну у свету сами од себе, баш лепо. Министарство за културу имаће чиме да се подичи. Ако ништа не остваре, шта се може? Све има свој век, па тако и национална књижевност. Једино је бирократија вечна.