Чудо у Кикинди

Суботица – У Градском музеју у Суботици представљена је књига историчара уметности Беле Дуранција „Чудо у Кикинди – уметничка колонија 'Тера'”. Реч је о до сада необјављеном рукопису првог суботичког историчара уметности који је преминуо пре неколико година. Бела Дуранци био је страствени заговорник и промотер војвођанских колонија и у периоду од 1982. до 2011. године бележи своје посете и сусрете са уметницима у јединственој кикиндској колонији. Тако је од самих почетака био укључен у настанак колоније и пратио њен развој.

Ова књига прво се појавила као својеврсни „самиздат” – наиме, како је и испричао Виктор Генцел, заљубљеник у локалну историју и архитектуру, од Дуранција је добио четири његова рукописа која је сам аутор одштампао и делио пријатељима. У договору са Културним центром Војводине „Милош Црњански” и Издавачком кућом „Тиски цвет” одлучено је да од тих рукописа прво буде објављена књига „Чудо у Кикинди”.

– Ова књига је настала на специфичан начин, то је рукопис који потиче из Белине заоставштине, али овај текст је најбоље одсликавао не само оно што „Тера” значи већ и дух Белиног писања. Овде се не ради о класичној студији, већ је једна врста дневника, сећања, подсећања на људе који су чинили колонију, како је она настајала, неизбежно на Слободана Којића, који ју је основао, и на период од осамдесетих година када је колонија процветала, направила велику збирку – каже Мирко Себић, уредник издавачке делатности у КЦВ „Милош Црњански”.

Вредност записа Бела Дуранци огледа се и у чињеници што је он био присутан од почетка оснивања колоније, враћа се у њу с времена на време, у књизи су забележена његова присећања на разговоре са ауторима, са уметницима који овде бораве. Др Олга Ковачев Нинков, историчарка уметности и овлашћена директорка Градског музеја у Суботици, каже да је стваралаштво Беле Дуранција незаобилазно за све који се баве ликовним стваралаштвом и Војводином, те је ова промоција лепа прилика да се ода почаст и њему, али и да се говори о изузетним дешавањима у кикиндској колонији.

– Војводина је у периоду након Другог светског рата колевка ликовних колонија на простору бивше Југославије. Бела Дуранци припада генерацији која је оснивала колоније и од првог момента је осетио набој који је важан у дружењу и стваралаштву. То је било херојско доба ликовних колонија, које се из Војводине шире и у друге регионе – каже Олга Ковачев Нинков. Др Љубица Дулић Вуковић, кустос Градског музеја, такође је истакла колико је Дуранци имао сензибилитет за колоније.

У кикиндској „Тери” управо је у току нови сазив колоније и она је угостила уметнике чији део стваралаштва ће постати део фонда овог јединственог парка скулптура. У књизи „Чудо у Кикинди” Дуранци са усхићењем и поштовањем говори о подухвату који је настао у овој колонији на иницијативу ствараоца Слободана Којића. Верица Немет, историчарка уметности Интернационалног симпозијума скулптуре у теракоти великог формата „Тера” из Кикинде, каже да у случају Слободана Којића, оснивача „Тере”, и Беле Дуранција, историчара уметности, имамо сусрет особа које су довољно јаке и снажне да носе културни идентитет којем припадају, које могу да се боре за њега и оставе трага.

– Они су постали део наше баштине. Ми нашу колонију највише волимо да називамо симпозијум јер, како и сам Којић каже, то је место сусрета вајара који међусобно морају да размене и знања. Они не презентују само оно у чему су најбољи већ нужно морају и нешто да науче, ма колико искусни били – рекла је Неметова.