Италији не прети „грчки вирус”

Оно што се већ данима догађа у Грчкој могло би, можда, страхују многи у Италији, да се пренесе и на улице Рима, Милана и других већих градова. Незадовољство због досад најтеже економске и социјалне кризе у протеклих неколико деценија с којом се суочава земља, засад се, срећом, изражава само вербално.

 Поруке младих, које доспевају у јавност, најчешће преко Интернета, поводом њихових реаговања на опис стања у земљи који дају медији, засад су видљиво избалансиране – између тихог очаја и сугерисања „револуционарних” акција. У овим другим, које иначе нису и преовлађујуће, уочава се чак и „рукопис” симпатизера некадашњих „Црвених бригада”, терористичких група којих се Италија ослободила уз велике жртве. Ипак, неких видљивијих наговештаја да би Италију могао да инфицира „грчки вирус”, засад нема.

Рат на асфалту, који су карактерисале „оловне године” крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година минулог века, вођен је у време које не личи на данашње. То је било време благостања, кад је земља била у пуном економском замаху. У то време, рецимо, Италијани су за храну издвајали 30, а данас чак 42 одсто породичног буџета. Слично је било и са издацима за стан, одећу и обућу. Данас је све много скупље и, готово све, друкчије. По једнима, управо је све израженије сиромаштво знатног дела становништва разлог за страх од уличних немира, по другима страха не треба да буде све док Италија поново не уђе у – благостање.

Оно што се у Италији данас одмах примећује јесте колективно запомагање. Жале се и богати и сиромашни, и млади и стари, и власт и опозиција. Наравно, свако има своје виђење кризе, која је, по једнима, стигла полако и очекивано, а по другима ненадано, споља и брзо, попут цунамија. Млади са универзитетском дипломом су посебно несрећни јер су њихова месечна примања између 1.000 и 1.200 евра, док њихови вршњаци занатлије, по правилу, зарађују више. Али ти исти школовани младићи и девојке и не помишљају да раде нешто изван, или недајбоже, испод своје струке. Ово важи само кад су у Италији, а ако су у Лондону, Њујорку или Паризу радо прихватају такозване прљаве послове – да на пумпама точе бензин, а у ресторанима пиће. Испада да у свету с поносом и задовољством раде оно чега се у својој земљи стиде.

Било како било, тек, ситуација је готово драматична. О томе сведоче чињенице суве као барут.

Познато је да је „Фијат” кичма италијанске привреде, па се на њој уочавају промене и кад торински аутомобилски џин пригњечи макар само један пршљен. Стање у којем се „Фијат” тренутно налази захтева одређену терапију – али засад само мировање. „Фијат” је, дакле, привремено стао, на (делимично) плаћен одмор упутио је педесетак хиљада радника и службеника, али стало је још много других „Фијатових” партнера, испоручилаца делова, који су на привремени одмор послали око двеста хиљада запослених. У добру или у злу, судбину „Фијата” деле и готово сви Италијани.

Према недавно објављеним подацима Удружења италијанских послодаваца, само у сектору индустрије до краја идуће године без посла ће остати још око шест стотина хиљада људи. Данас је у Италији, иначе, нешто више од милион и по незапослених. Државни јавни дуг је енорман и чини чак 106 одсто бруто националног производа. По овоме су испред Италије само САД и Велика Британија.

Са друге стране, због ненаплаћеног пореза, Италија сваке године остаје без сто милијарди евра, а сива економија чини око 20 одсто БНП-а, што је око 280 милијарди евра.

То што често не може да уђе у траг сивој економији и утајивачима пореза можда још и може да се разуме, али што ни у својој кући не може да уведе ред, то ни многи њени грађани не могу да схвате. Заиста, тешко се се може објаснити податак да у Италији има тачно 607.918 службених лимузина. У Француској их је 64.000, у Немачкој 53.000, у Јапану 31.000...