Italiji ne preti „grčki virus”

Ono što se već danima događa u Grčkoj moglo bi, možda, strahuju mnogi u Italiji, da se prenese i na ulice Rima, Milana i drugih većih gradova. Nezadovoljstvo zbog dosad najteže ekonomske i socijalne krize u proteklih nekoliko decenija s kojom se suočava zemlja, zasad se, srećom, izražava samo verbalno.

 Poruke mladih, koje dospevaju u javnost, najčešće preko Interneta, povodom njihovih reagovanja na opis stanja u zemlji koji daju mediji, zasad su vidljivo izbalansirane – između tihog očaja i sugerisanja „revolucionarnih” akcija. U ovim drugim, koje inače nisu i preovlađujuće, uočava se čak i „rukopis” simpatizera nekadašnjih „Crvenih brigada”, terorističkih grupa kojih se Italija oslobodila uz velike žrtve. Ipak, nekih vidljivijih nagoveštaja da bi Italiju mogao da inficira „grčki virus”, zasad nema.

Rat na asfaltu, koji su karakterisale „olovne godine” krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina minulog veka, vođen je u vreme koje ne liči na današnje. To je bilo vreme blagostanja, kad je zemlja bila u punom ekonomskom zamahu. U to vreme, recimo, Italijani su za hranu izdvajali 30, a danas čak 42 odsto porodičnog budžeta. Slično je bilo i sa izdacima za stan, odeću i obuću. Danas je sve mnogo skuplje i, gotovo sve, drukčije. Po jednima, upravo je sve izraženije siromaštvo znatnog dela stanovništva razlog za strah od uličnih nemira, po drugima straha ne treba da bude sve dok Italija ponovo ne uđe u – blagostanje.

Ono što se u Italiji danas odmah primećuje jeste kolektivno zapomaganje. Žale se i bogati i siromašni, i mladi i stari, i vlast i opozicija. Naravno, svako ima svoje viđenje krize, koja je, po jednima, stigla polako i očekivano, a po drugima nenadano, spolja i brzo, poput cunamija. Mladi sa univerzitetskom diplomom su posebno nesrećni jer su njihova mesečna primanja između 1.000 i 1.200 evra, dok njihovi vršnjaci zanatlije, po pravilu, zarađuju više. Ali ti isti školovani mladići i devojke i ne pomišljaju da rade nešto izvan, ili nedajbože, ispod svoje struke. Ovo važi samo kad su u Italiji, a ako su u Londonu, Njujorku ili Parizu rado prihvataju takozvane prljave poslove – da na pumpama toče benzin, a u restoranima piće. Ispada da u svetu s ponosom i zadovoljstvom rade ono čega se u svojoj zemlji stide.

Bilo kako bilo, tek, situacija je gotovo dramatična. O tome svedoče činjenice suve kao barut.

Poznato je da je „Fijat” kičma italijanske privrede, pa se na njoj uočavaju promene i kad torinski automobilski džin prignječi makar samo jedan pršljen. Stanje u kojem se „Fijat” trenutno nalazi zahteva određenu terapiju – ali zasad samo mirovanje. „Fijat” je, dakle, privremeno stao, na (delimično) plaćen odmor uputio je pedesetak hiljada radnika i službenika, ali stalo je još mnogo drugih „Fijatovih” partnera, isporučilaca delova, koji su na privremeni odmor poslali oko dvesta hiljada zaposlenih. U dobru ili u zlu, sudbinu „Fijata” dele i gotovo svi Italijani.

Prema nedavno objavljenim podacima Udruženja italijanskih poslodavaca, samo u sektoru industrije do kraja iduće godine bez posla će ostati još oko šest stotina hiljada ljudi. Danas je u Italiji, inače, nešto više od milion i po nezaposlenih. Državni javni dug je enorman i čini čak 106 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Po ovome su ispred Italije samo SAD i Velika Britanija.

Sa druge strane, zbog nenaplaćenog poreza, Italija svake godine ostaje bez sto milijardi evra, a siva ekonomija čini oko 20 odsto BNP-a, što je oko 280 milijardi evra.

To što često ne može da uđe u trag sivoj ekonomiji i utajivačima poreza možda još i može da se razume, ali što ni u svojoj kući ne može da uvede red, to ni mnogi njeni građani ne mogu da shvate. Zaista, teško se se može objasniti podatak da u Italiji ima tačno 607.918 službenih limuzina. U Francuskoj ih je 64.000, u Nemačkoj 53.000, u Japanu 31.000...