Култура сећања је морални компас

У Јасеновцу, за разлику од Аушвица или Маутхаузена, нема редова туриста, нити уредно рестаурираних барака. Спомен-подручје некадашњег логора смрти у ком су масовно убијани Срби, Јевреји и Роми у такозваној Независној држави Хрватској углавном је препуштено тишини. Ове недеље ту тишину накратко је прекинула посета групе од 44 професора историје из Шпаније. Та иницијатива произашла је из дубоке образовне и моралне посвећености коју више од деценије негује програм „Разумевање Холокауста: историја, сећање и слике” Европског института за студије Холокауста и тоталитаризма (ИЕКХТ), каже за „Политику” Карлос Васкез, председник управног одбора тог института.

„Током година водили смо стотине наставника и ученика на кључна места сећања на Холокауст широм централне Европе. Сада, поводом 80. годишњице завршетка Другог светског рата, осетили смо да је време да проширимо свој фокус ка Балкану – региону обележеном дубоким ожиљцима тоталитарног насиља – и да одамо почаст жртвама на које пречесто заборављамо, посебно оне из Јасеновца”, истиче Васкез за наш лист.

Чини ли вам се да је Аушвиц потиснуо све остале логоре и да данас мало људи у Европи, ван нашег региона, уопште зна за Јасеновац?

Аушвиц је с правом постао универзални симбол Холокауста и због тога је бацио у сенку друга места незамисливог страдања, попут Јасеновца. У великом делу западне Европе постоји врло мало свести о томе шта се тамо догодило – и то одражава шири проблем: фрагментисану природу европског колективног памћења. Прича о Јасеновцу и о јеврејској, српској, ромској и антифашистичкој заједници прогоњеној под усташким режимом мора бити у потпуности интегрисана у наше заједничко европско историјско памћење. Само тада можемо изградити искреније и инклузивније сећање на прошлост.

У години када се обележава 80 година од краја Другог светског рата, сматрате ли да је на делу историјски ревизионизам тоталитарних идеологија?

Без икакве сумње. Широм света сведочимо том забрињавајућем тренду: тривијализацији зла, порицању и искривљавању историје, као и покушајима да се режими који су чинили огромне злочине „избришу” или да се њихова злодела релативизују. Често су ти наративи представљени као „неутрална” или „уравнотежена” тумачења. Али немојмо се заваравати – они подривају моралне темеље на којима је демократска Европа изграђена након рата. Сећање није културни украс. Оно је морални компас.

Да ли је само култура сећања довољна брана да нам се опет тако нешто не понови?

Култура сећања је кључна, али она сама по себи није довољна. Сећање без образовања, размишљања или деловања претвара се у празни ритуал. Оно мора да буде праћено снажним образовним политикама, историјском правдом и активним грађанским ангажовањем у одбрани демократских вредности. Оно што не учимо лако заборавимо – а оно што заборавимо, ризикујемо да поновимо. Сећање не сме бити пасивно. Оно мора бити позив на одговорност.

Ваш премијер Педро Санчез је недавно изјавио да је Израел починио геноцид у Гази. Да ли сте сагласни са том изјавом?

То је веома компликовано дипломатско питање, а ја нисам званичник шпанске владе. Али, генерално, Мадрид увек заузима добру, свеобухватну позицију што се тиче дешавања у свету. Увек када формира став узима у обзир људска права и међународно право.

У коликој мери је Шпански грађански рат био предворје за тоталитаризам и Други светски рат?

Шпански грађански рат је, на много начина, био прво велико бојно поље између фашизма и демократије. Режим Франциска Франка се уздигао уз отворену подршку Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија, док су западне демократије ћутале. Шпанија је постала трагична генерална проба за оно што је потом захватило читав Стари континент. Многи интелектуалци су то предвидели: Шпанија је била полигон за испробавање тоталитарног отрова. И трагично, хиљаде шпанских републиканских изгнаника касније су заточене у нацистичким логорима, поново плаћајући цех због равнодушности Европе.

Код вас је фашизам умро природно, Франковом смрћу. Да ли је то била предност за изградњу демократије за разлику од земаља које су морале да га победе оружјем?

Шпанска транзиција ка демократији остварена је преговорима, а не радикалним прекидом. Да ли нам је то донело одређену стабилност? Да. Међутим, то је такође оставило многе ствари недореченим и нерешеним. За разлику од земаља које су се јасно одвојиле од свог ауторитарног наслеђа, ми смо градили демократију на рушевинама франкизма а да га никада нисмо у потпуности осудили. Деценијама касније још увек се суочавамо с тим наслеђем, посебно када је реч о историјском памћењу. Право помирење захтева истину – а истина се не може одлагати заувек.

Франко је отворио врата страним инвестицијама током периода такозваног шпанског економског чуда. Како објашњавате тај парадокс – отворена економија у затвореном режиму?

Он је размишљао о две кључне ствари у земљи. Прво: сви морају да раде. Друго: храна и вода за све. На пример, систем водоснабдевања за градове – то је инфраструктура коју је Франко градио. Такође, наш данашњи систем националне безбедности и здравства је резултат, заправо, једног система који је потекао из тог периода. И након тога је почео економски раст. Ипак, ништа није само црно или само бело. То „чудо” из шездесетих година прошлог века заправо је представљало нормалан економски развој. Народ је у времену Традиционалистичке фаланге живео без права. Франко је био диктатор до свог самог краја 1975. године. Људи у то време нису могли слободно да говоре, нису чак ни гласали. А демократија без избора није могућа.

Зашто Шпанија, после Франковог режима, није имала свој Нирнбершки процес као Немачка?

Шпанија има велики проблем. Тек сада, после 80 година, почиње да се говори о култури сећања. Као што знате, након грађанског рата имали смо 40 година Франкове диктатуре, док није започела демократија. Али тек сада, у овом тренутку, почињемо да преиспитујемо све детаље.

Влада ваше земље је пре неколико година расправљала о закону који би могао да измести гробове ратних злочинаца из Мадрида, између осталих и Анте Павелића и Вјекослава Лубурића. Какву поруку шаље таква иницијатива?

Тај предлог је послао снажну поруку: у демократији не може бити часних места за оне који су починили злочине против човечности. Годинама је Долина палих, где је Франко био сахрањен, служила као светилиште франкизму – па чак и страним фашистима, попут следбеника Павелића и Лубурића. Повратак тог простора као спомен-обележја жртвама је неопходан чин демократског достојанства. Ексхумација ратних злочинаца ускладила би шпанску политику сећања са принципима које тврдимо да поштујемо у Европи.

Пошто сте минулу недељу провели на простору бивше Југославије, да ли сте испратили концерт хрватског музичара Марка Перковића Томпсона у Загребу, који је окупио скоро пола милиона људи и са ког су се чуле усташке пароле?

Били смо у Загребу дан пре тог концерта и морали смо да напустимо град у седам ујутру јер су многи путеви већ тад били затворени. То није био само музички догађај – то је било масовно окупљање на којем су се отворено користили усташки слогани и симболи. Дубоко је узнемирујуће што је такав догађај толерисан у земљи чланици Европске уније. Брисел мора озбиљно да се запита: где су границе онога што допуштамо у нашем заједничком јавном простору? Мора постојати заједничка европска политика сећања – она која одлучно одбацује глорификацију фашистичких режима.

Данас у Шпанији имамо партију Вокс, коју њихови политички противници неретко називају „неофашистичком”. Али да ли је она заиста таква?

Без обзира на етикете, забрињавајуће је што неке поруке које долазе из странке Вокс отворено одјекују ауторитарним, искључујућим и ревизионистичким идејама. Они умањују злочине Франковог режима, угрожавају основна права и шире страх од сваког ко је „другачији”. То их можда не чини неофашистима у ужем смислу, али свакако они нормализују опасан начин размишљања. На свима нама је да препознамо те обрасце и осигурамо да не пусте корен у демократском дискурсу.

Чини се да се данас у политичком дискурсу термини нацизам и фашизам олако користе. Како уопште успоставити границу између конзервативизма и неофашизма?

Истина је да се речи попут фашизам и нацизам понекад користе превише лако, што може разводнити њихово значење. Али постоје црвене линије које не смемо игнорисати: коришћење тоталитарних симбола, презир према људским правима, негирање различитости, напади на слободне медије... Када се то појави, морамо говорити јасно и одлучно. Прецизност је важна – како историјски, тако и морално. Није све фашизам, али није ни све безопасно.

Да ли је то што бирачи све више гласају за крајњу десницу широм Европе ипак опомена за мејнстрим партије да не раде нешто како треба?

Апсолутно. Успон крајње деснице се не дешава у вакууму – то је знак упозорења. Он одражава неуспех главних политичких партија да одговоре на стварне проблеме грађана: неједнакост, несигурност, друштвену фрагментацију, страх од маргинализације. Када људи осећају да се њихов глас не чује довољно, окрећу се онима који им нуде јасноћу – чак и ако је та јасноћа заснована на страху или искључивању. Одговор није опонашање тих гласова. Одговор је поновно ангажовање јавности са становишта демократског уверења и моралне храбрости.

Србија и Шпанија деле вољу за памћењем и учењем из прошлости

На Европском институту за студије Холокауста и тоталитаризма (ИЕКХТ) следеће године ће бити обележено 110 година дипломатских односа између Шпаније и Србије. Шта је то што највише веже наше две земље и народе?

Шпанију и Србију повезују дубоке културне, историјске и емотивне везе. Обе нације су прошле кроз рат, диктатуру, изгнанство и тежак пут ка демократији. Али такође делимо снажну вољу да памтимо, да зацелимо ране и да учимо из прошлости. Кроз ИЕКХТ желимо да ојачамо ту везу промовишући образовну размену, међусобно разумевање и, пре свега, поштовање према сећању на жртве. Сећање, када се дели, постаје мост међу народима. Оно нас подсећа да је демократија увек избор – а да заборав никада није неутралан.