Живот и уметнички рад Рахеле Ферари

Камиони су пролазили, бескрајна колона рата ваљала се даље према западу и северу. Наши, па црвеноармејци. У тежњи да стигнем некамо, села сам у један руски камион и кренула... Стигла сам у Нови Сад. Била је то друга визија слободе, још питомија и стварнија од прве. Био је то мој Нови Сад, који је у заносу истих осећања као и ја стигао да ме погледа у лице присним речима „стигла је наша Ферарица”...

Ово су речи глумице Рахеле Ферари записане у недавно објављеној монографији „Рахела” аутора Радована Сремца, својеврсном историјском осврту на славну уметницу. Дело које доноси драгоцену мемоарску грађу из приватне архиве Рахеле Ферари – Росе Фројнд (Земун, 27. август 1911 – Београд, 12. фебруар 1994) издао је Завичајни клуб општине Шид. Међу одабраним материјалом, који jе први пут предочен јавности, налазе се фотографије, лична преписка и хемеротека: збирка сачуваних новинских чланака, исечака из штампе и других публикованих текстова из новина и часописа, пружајући интиман увид у живот и уметнички рад ове особене уметнице. Захваљујући свом таленту, незаборавним улогама и шарму Рахела Ферари постала је једно од највољенијих лица југословенског глумишта.

Роса Рахел Фројнд рођена је у јеврејској породици. Стицајем животних околности постаће Марија Стојковић, али ће заувек носити уметничко име: Рахела Ферари.

Рецензент Олга Андраши, кустос историчар, констатује да  монографија – настала кроз сведочанства њене породице и грађе коју је глумица сама одабрала, сачувала, као и историјских извора које је аутор користио и/или публиковао – доноси другачије представљен животопис ове цењене драмске уметнице.

– Полазећи од првог забележеног Јеврејина 1778. године у Бачкој Паланци, одакле потиче породица Фројнд, Радован Сремац у одељку „Корени” даје опште податке о јеврејској заједници Бачке Паланке током 18. и 19. века. Следи наредни корак, генеалогија предака Рахеле Ферари, све до њених сестара и браће и њихових потомака. Тако, први пут, биографија Рахеле Ферари добија један мизансцен у којем су особе које су чиниле њено детињство и младост. Сазнајемо њихова имена и судбине. Средишњи део дела „Рахела” пружа секвенце из њеног живота: одрастање, школовање, прве позоришне кораке, ужасне године Холокауста када су депортовани у концентрационе логоре и на принудни рад многи чланови фамилије, одакле се нису вратили – бележи Олга Андраши, уз коментар:

– Изгубила је мајку, сестре, брата, снаје и њихову децу. Како аутор наводи, најстарија жртва је имала 68, најмлађа две године. Посебно су вредни и занимљиви документи који прате причу. Скрећући фокус са новинских чланака (тек неколико што их је сама уметница издвојила), интервјуа за штампу, радио и телевизију, Радован Сремац је, користећи личну преписку Рахеле Ферари, са приснијег аспекта осветлио њен живот.

Рахела Ферари била је истински посвећеник театру. Радо је одлазила у позориште, најпре само као гледалац, уз помоћ рођака који је био позоришни реквизитер. Године 1930. почела је да статира у Српском народном позоришту у Новом Саду, а већ 1931. постаје његов члан. Ту се задржала непуну деценију, а 1940. се сели у Београд. Ту је ангажована заједно са супругом Александром Стојковићем. Током Другог светског рата, због свог јеврејског порекла, крила се од Гестапоа, стално мењајући место боравка по малим местима око Београда.

Једне ноћи се спасила од Немаца тако што је у њену кућу дошла другарица и саопштила да је добила позив из позоришта у Панчеву, због чега су обе радосно истрчале из куће остављајући Немце у чуду. Иако се извукла из те ситуације, паралишући страх ју је обузео док је бежала, тако да је преко ноћи оседела.

После рата је прво радила у Новом Саду, до покретања Југословенског драмског позоришта. Позоришну каријеру је ипак завршила у Атељеу 212.

У њене чувене роле на великим и малим екранима, поред осталих, убрајају се оне у остварењима: „Скупљачи перја”, „Грлом у јагоде”, „Национална класа”, „Давитељ против давитеља”, „Танго Аргентино”, „Чај у пет”… Остварила је низ маестралних позоришних рола у „Пигмалиону”, „Таоцима”, „Ученим женама”, „Арсенику у старим чипкама”, „Јегору Буличову”, „Ожалошћеној породици”. Од реплика по којима је упамћена издваја се њен монолог из филма „Тесна кожа”: „Целог живота сам штедела, цео век штедела. Штедела пару на пару, јела коске и качамак, пушила најгору крџу и шта сам уштедела? Ништа!”