Тајни агенти и симуловани послови

Симулована куповина, продаја или пружање пословних услуга, као и симуловано давање и примање мита, јесу изузетно осетљиве посебне доказне радње. Предлаже их тужилац, а одређује судија, у складу са правилима Законика о кривичном поступку (ЗКП). Кривичари су овој теми посветили пажњу на недавној конференцији на Палићу, коју је организовало Удружење за међународно кривично право.

– Наредба којом се одређују симуловани послови, као специфична техника за прикупљање доказа, мора садржати податке о осумњиченом, назив кривичног дела, разлоге на којима се заснива сумња, начин спровођења, снимање, документацију, затим обим и трајање. Строго су прописани рокови за спровођење симулованих послова. Они могу трајати три месеца, са могућношћу продужења за још три месеца, дакле укупно шест месеци – објаснила је Бојана Шћепановић, мастер правних наука и докторанткиња Правног факултета Универзитета у Београду.

Само изузетно, код кривичних дела за која поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, ова доказна радња може трајати најдуже 12 месеци.

– О спровођењу симулованих послова сачињавају се дневни извештаји који се достављају судији за претходни поступак и јавном тужиоцу, на њихов захтев и то заједно са прикупљеним снимцима. Судији се доставља и документација са оптичким, тонским или електронским записима и други докази, као и посебан извештај чија је садржина прописана законом – навела је наша саговорница.

У посебном извештају су и подаци о времену закључења симулованих послова, о лицу које их је закључило, осим у случајевима када је то учинио прикривени иследник, затим опис техничких средстава која су примењена, као и подаци о лицима која су била укључена у закључење симулованих послова.

Спровођење наредбе је поверено полицији, Безбедносно-информативној агенцији или Војнобезбедносној агенцији, а у случају посебних околности може бити поверено и неком другом овлашћеном лицу – из другог, домаћег, али и страног, органа, установе или предузећа. Они предузимају радње усмерене на прикупљање доказа за кривична дела организованог криминала, корупције и других, али притом морају водити рачуна да њихове активности не постану предмет кривичног гоњења.

– Круг симулованих послова се законом ограничава на куповину, продају, примање и давање мита. Некада су то и легални послови који могу бити у вези са криминалном активношћу, попут симуловане куповине покретних ствари и непокретности које се налазе у законитом промету, да би се могло доказати кривично дело прања новца које је повезано са том купопродајом.

– Законом је строго забрањено и кажњиво да овлашћено лице које закључује симуловани посао – подстрекава другог на извршење кривичног дела. Оно би могло само себе да доведе у околност да на иницијативу осумњиченог симуловано учествује у послу, на пример, ако тражи да од њега купи дрогу или нуди мито осумњиченом. На тај начин се заправо искључује иницијални допринос овлашћеног лица да дође до извршења кривичног дела – објаснила је Бојана Шћепановић.

Чест је случај у пракси, како је напоменула, да симуловани правни посао захтева истовремено и ангажовања прикривеног иследника. У супротном, ако би се симуловани послови закључивали на право име и презиме онога ко их спроводи, име тог лица би могло доћи на „црну листу”, на пример, банака, због симулованих послова који су криминалног карактера.

– Прикривени иследник представља „агента” који на дискретан начин прикупља податке о одређеној организованој криминалној групи, до којих долази тако што се убацује у групу или на други прикривен начин повезује са њеним члановима. Одређује га министар надлежан за унутрашње послове, директор Безбедносно-информативне агенције или директор Војнобезбедносне агенције или лице које они овласте. Ради заштите и безбедности, прикривеном иследнику се може доделити нов идентитет, издавањем документа са промењеним личним подацима – рекла је Бојана Шћепановић.

Циљ њиховог деловања је прикупљање информација које ће моћи да се користе за откривање, разјашњавање и спречавање кривичних дела и то пре свега оних који се односе на организовани криминалитет. Ту спадају и коруптивна дела, која се веома тешко откривају, разјашњавају и доказују коришћењем уобичајених доказних метода.

Некада се организује и симуловано подмићивање, које је контролисано од стране истражних органа.

– Да би се радња симулованог подмићивања успешно спровела, неопходно је створити вештачке услове у којима службено лице прима мито, односно одређено лице даје мито службеном лицу. Треба нагласити да код симулованог подмићивања нема намере да се ова радња заиста доврши, нити има намере да се заиста прибави корист, већ је њено предузимање искључиво у сврху откривања одређеног коруптивног понашања – истакла је наша саговорница.

Када „лажни мито” постаје мамац, онда се докази често додатно обезбеђују обележеним новчаницама. Међутим, није дозвољено подстрекавање од стране „агента провокатора”, што значи да иницијатива за подмићивање не би требало да потекне од њега. Циљ симулованог подмићивања је успостављање коруптивног односа у контролисаним околностима ради затицања извршиоца на делу или и снимања инкриминисане активности, чиме се обезбеђује кључни доказ за кривично гоњење.