Tajni agenti i simulovani poslovi

Simulovana kupovina, prodaja ili pružanje poslovnih usluga, kao i simulovano davanje i primanje mita, jesu izuzetno osetljive posebne dokazne radnje. Predlaže ih tužilac, a određuje sudija, u skladu sa pravilima Zakonika o krivičnom postupku (ZKP). Krivičari su ovoj temi posvetili pažnju na nedavnoj konferenciji na Paliću, koju je organizovalo Udruženje za međunarodno krivično pravo.

– Naredba kojom se određuju simulovani poslovi, kao specifična tehnika za prikupljanje dokaza, mora sadržati podatke o osumnjičenom, naziv krivičnog dela, razloge na kojima se zasniva sumnja, način sprovođenja, snimanje, dokumentaciju, zatim obim i trajanje. Strogo su propisani rokovi za sprovođenje simulovanih poslova. Oni mogu trajati tri meseca, sa mogućnošću produženja za još tri meseca, dakle ukupno šest meseci – objasnila je Bojana Šćepanović, master pravnih nauka i doktorantkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Samo izuzetno, kod krivičnih dela za koja postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, ova dokazna radnja može trajati najduže 12 meseci.

– O sprovođenju simulovanih poslova sačinjavaju se dnevni izveštaji koji se dostavljaju sudiji za prethodni postupak i javnom tužiocu, na njihov zahtev i to zajedno sa prikupljenim snimcima. Sudiji se dostavlja i dokumentacija sa optičkim, tonskim ili elektronskim zapisima i drugi dokazi, kao i poseban izveštaj čija je sadržina propisana zakonom – navela je naša sagovornica.

U posebnom izveštaju su i podaci o vremenu zaključenja simulovanih poslova, o licu koje ih je zaključilo, osim u slučajevima kada je to učinio prikriveni islednik, zatim opis tehničkih sredstava koja su primenjena, kao i podaci o licima koja su bila uključena u zaključenje simulovanih poslova.

Sprovođenje naredbe je povereno policiji, Bezbednosno-informativnoj agenciji ili Vojnobezbednosnoj agenciji, a u slučaju posebnih okolnosti može biti povereno i nekom drugom ovlašćenom licu – iz drugog, domaćeg, ali i stranog, organa, ustanove ili preduzeća. Oni preduzimaju radnje usmerene na prikupljanje dokaza za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i drugih, ali pritom moraju voditi računa da njihove aktivnosti ne postanu predmet krivičnog gonjenja.

– Krug simulovanih poslova se zakonom ograničava na kupovinu, prodaju, primanje i davanje mita. Nekada su to i legalni poslovi koji mogu biti u vezi sa kriminalnom aktivnošću, poput simulovane kupovine pokretnih stvari i nepokretnosti koje se nalaze u zakonitom prometu, da bi se moglo dokazati krivično delo pranja novca koje je povezano sa tom kupoprodajom.

– Zakonom je strogo zabranjeno i kažnjivo da ovlašćeno lice koje zaključuje simulovani posao – podstrekava drugog na izvršenje krivičnog dela. Ono bi moglo samo sebe da dovede u okolnost da na inicijativu osumnjičenog simulovano učestvuje u poslu, na primer, ako traži da od njega kupi drogu ili nudi mito osumnjičenom. Na taj način se zapravo isključuje inicijalni doprinos ovlašćenog lica da dođe do izvršenja krivičnog dela – objasnila je Bojana Šćepanović.

Čest je slučaj u praksi, kako je napomenula, da simulovani pravni posao zahteva istovremeno i angažovanja prikrivenog islednika. U suprotnom, ako bi se simulovani poslovi zaključivali na pravo ime i prezime onoga ko ih sprovodi, ime tog lica bi moglo doći na „crnu listu”, na primer, banaka, zbog simulovanih poslova koji su kriminalnog karaktera.

– Prikriveni islednik predstavlja „agenta” koji na diskretan način prikuplja podatke o određenoj organizovanoj kriminalnoj grupi, do kojih dolazi tako što se ubacuje u grupu ili na drugi prikriven način povezuje sa njenim članovima. Određuje ga ministar nadležan za unutrašnje poslove, direktor Bezbednosno-informativne agencije ili direktor Vojnobezbednosne agencije ili lice koje oni ovlaste. Radi zaštite i bezbednosti, prikrivenom isledniku se može dodeliti nov identitet, izdavanjem dokumenta sa promenjenim ličnim podacima – rekla je Bojana Šćepanović.

Cilj njihovog delovanja je prikupljanje informacija koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje krivičnih dela i to pre svega onih koji se odnose na organizovani kriminalitet. Tu spadaju i koruptivna dela, koja se veoma teško otkrivaju, razjašnjavaju i dokazuju korišćenjem uobičajenih dokaznih metoda.

Nekada se organizuje i simulovano podmićivanje, koje je kontrolisano od strane istražnih organa.

– Da bi se radnja simulovanog podmićivanja uspešno sprovela, neophodno je stvoriti veštačke uslove u kojima službeno lice prima mito, odnosno određeno lice daje mito službenom licu. Treba naglasiti da kod simulovanog podmićivanja nema namere da se ova radnja zaista dovrši, niti ima namere da se zaista pribavi korist, već je njeno preduzimanje isključivo u svrhu otkrivanja određenog koruptivnog ponašanja – istakla je naša sagovornica.

Kada „lažni mito” postaje mamac, onda se dokazi često dodatno obezbeđuju obeleženim novčanicama. Međutim, nije dozvoljeno podstrekavanje od strane „agenta provokatora”, što znači da inicijativa za podmićivanje ne bi trebalo da potekne od njega. Cilj simulovanog podmićivanja je uspostavljanje koruptivnog odnosa u kontrolisanim okolnostima radi zaticanja izvršioca na delu ili i snimanja inkriminisane aktivnosti, čime se obezbeđuje ključni dokaz za krivično gonjenje.