Др Жданов и мистер Лимонов

ПОЛЕМИКА 
Реаговање на мој роман Топ је био врео Златоје Мартинов почиње тврдњом да сам пре неког времена у једном тексту изразио незадовољство наводном „углађеношћу” досадашњег литерарног штива које тематизује братоубилачки рат на подручју бивше СФРЈ. Реч углађеност коју Мартинов користи нисам употребио ни у једном тексту са реченом или сличном тематиком, па се поставља питање због чега је аутор реаговања ставља под наводнике и уз то проглашава наводном. Мартинову, изгледа, није довољно то што цитира сам себе, него приде цитат самог себе доводи у питање. Овај детаљ ван контекста није претерано значајан и не би имало смисла на њега скретати пажњу да није парадигматичан за цео Мариновљев текст. Зато га истичем као знаковит почетак једног логичког каламбура.

Већ у следећем пасусу Мартинов износи тврдњу како неки књижевни критичари (па и млади писац, то јест ја), за досадашњу српску књижевност тврде: да се наводно њен поглавити део кретао у оквиру описа збивања на начин који окривљује само једну, српску страну, при томе потпуно амнестирајући злочине које су други чинили нама. Не знам које критичаре Мартинов има на уму и немам намеру да се бавим питањем да ли је и њихово постојање наводно као и већи део овог врцавог штива. Али што се младог писца тиче, он одговорно тврди како никада и нигде није изјавио оно што му Мартинов ставља у уста. Оно што сам рекао јесте да је савремена српска културна сцена збуњени талац две врсте острашћености, разапета између оних којих мисле да су дужни да се баве само српским страдањима и оних који мисле да су дужни да се баве само српским злочинима. Мартинов се очигледно пронашао у једној од две поменуте групе острашћених. Па се наљутио. И тако љут заборавио други део моје изјаве, док је од свог реаговања почео да прави прописну лакрдију.

Но, било како му драго, што би рекао Мартинов, реаговање коначно почиње да се бави мојим романом. Полазећи од става да целовитост књижевног дела настаје као последица природног спајања етичког и естетичког – у чему би, само да је естетичко ставио испред етичког, пошто потоње произилази из првог, а не обрнуто, био сасвим у праву – аутор реаговања износи тврдњу како сам та два сегмента у свом делу вештачки раздвојио!? То је вероватно најласкавија и истовремено најбесмисленија критика коју ћу икада доживети. Најласкавија због тога што вештачко раздвајање естетичког и етичког није забележено ни у једном књижевном делу – било добром или лошем – од почетка књижевне историје до наших дана. Па бих, да сам успео да урадим нешто такво, аутоматски обезбедио место у историји светске књижевности. А најбесмисленија зато што ништа слично неће поћи за руком никоме и никада. Вештачко раздвајање естетског и етичког у књижевности је могуће само у критици и теорији. И то у критици и теорији које пишу дилетанти.

Али лако је вештачко раздвајање естетичког и етичког декларативно прогласити. Муке дилетаната почињу када своју непромишљену тврдњу покушају да докажу. Као што се могло и очекивати, Мартинов то и не покушава, него од тог тренутка у свом реаговању почиње да ниже памфлетске етикете пуне општих места, које са делом о ком пише нити имају везе нити памфлетиста покушава ту везу да успостави. Тако тврди како у роману пропагирам нашу истину. (А ко смо ти ми?) Затим ми спочитава да сам главног јунака покушао да представим као персонификацију страдања целог етничког колективитета. (Из чега се да закључити како су Мартиновљеви ми заправо Срби, што његове тврдње чини донекле јаснијим, али ни за нијансу тачнијим.) И наравно, ту је фамозна оптужба да ревидирам историјску истину.

Упитао бих Мартинова која је то историјска истина коју покушавам да ревидирам (како само овај термин голооточки звучи). Ако не зна одговор, нека се за помоћ обрати Владимиру Арсенићу (за неупућене, није у питању познати књижевник истог имена и сличног презимена него један други Владимир, који се у новије време у јавности представља као књижевни критичар и из чијег је памфлета Мартинов добар део својих оптужби преузео). Уколико Арсенић не буде хтео да му помогне, љут што га је цитирао без знакова навода, преостаће му да, било са знаковима навода, било без њих, опет цитира Арсенићев текст. А то могу да урадим и без њега. Дакле, историјска истина је да општеприхваћена позиција жртве припада грађанима Сарајева који су истрпели зверско бомбардовање. Па, уважени Мартинове и драги Арсенићу, дечак из мог романа јесте грађанин Сарајева! Који не само да је трпео зверско бомбардовање него је у том бомбардовању изгубио родитеље! Или му, можда, право грађанства одузимате због тога што није испунио услове за личну карту!?

Било како му драго, из остатка Мартиновљевог реаговања, које поглавито комуницира само са собом, издвојио бих једино место на ком се директно позива на мој текст. Апострофирајући тренутак у ком дечак пуца из топа, аутор реаговања каже: Има нечег лимоновљевски језивог у том дечаковом пуцању из топа на Сарајево. Премда су мотиви различити: руски писац је на град испалио гранату из чисте обести, дечак из слепе мржње. У томе да у дечаковом пуцњу има нечег језивог са Мартиновом се потпуно слажем. Само што Мартинов, да се при процени књижевног дела позива на друга књижевна дела уместо на телевизијске дневнике из деведесетих, и да је свој став о мом роману проверавао читајући озбиљне књижевне критике уместо Арсенићевог покушаја дисквалификације, ту језу не би назвао лимоновљевском, него, рецимо, камијевском. Док дечакову мотивацију не би карактерисао као слепу мржњу, него, рецимо, као језиво сазревање у условима у којима је пуцањ једини друштвено прихваћен облик деловања. Али, када би био способан за нешто такво, Мартинов би писао критике, а не реаговања. Као што би његов истомишљеник Арсенић прозу анализовао, а не дисквалификовао, попут каквог комесара ждановљевске антидопинг контроле.

Од Мартинова поглавито ништа ново.

Оно што, ипак, представља његов оригиналан допринос тумачењу Топа јесте зачуђујућа тврдња да мој малолетни јунак током романа мрзи Муслимане! Пошто у тексту такво као ни било које дечаково осећање ни на једном месту није описано, не преостаје ми друго него да помислим како Мартинов на мог дечака пројектује властите скривене страсти. Као да се Доктор Жданов, повремено и мимо сопствене воље, претвара у Мистер Лимонова.

Уметничко дело се, добри мој Мартинове, од памфлетског моралисања разликује управо по томе што у њему, уколико је успело, етичко произилази из естетског.