Свет и позориште Харолда Пинтера

Драмама Харолда Пинтера припада посебно место у историји савременог позоришта. Иако их је Мартин Ешлин, аутор најзначајније студије театра апсурда, укључио у ту групу дела, уз текстове Бекета, Јонеска, Адамова, Олбија и друге, оне ипак измичу стриктним жанровским одређењима, припадајући хибридном пољу позоришта апсурда, симболизма, надреализма, натурализма. Како год дефинисали Пинтерову, заиста апартну, драматургију, његови текстови скоро да су формирали жанр за себе, о чему говори чињеница да је термин „пинтеровски” постао сасвим уобичајен у означавању специфичне, симболичке енигматичности у драмском писању.

Свакодневне ситуације у Пинтеровој обради постају опскурне, претеће, узнемирујуће, представљају згуснуту метафору наказне стварности, света прекинутих породичних и пријатељских односа, губитка људскости, нестајања међуљудске блискости. Пишући драме, Пинтер је напустио логику, рационалност, узрочно-последичне везе између догађаја. То мутно, бизарно, непрозирно пинтеровско драмско ткање је изражајна метафора за савремени свет покиданих веза са хуманошћу и лепотом. Таква театарска форма је резултат губитка вере у номиналне вредности западних цивилизација, у бучно прокламоване митове о неприкосновености људских права у модерним демократијама, незапамћеном порасту материјалног богатства, техничком напретку итд. Пинтеров херметични, алегоријски, апсурдни реализам намеће идеју о драстичном раскораку између мита и реалности, иницирајући деконструкцију клишеа о тријумфалном прогресу западног света.

Ликови Пинтерових драма су окрњени, незрели, непотпуни људи, одустали од трагања за смислом и значењима, чврсто заспали на рушевинама својих снова и нада. Собе, у којој се најчешће одвијају њихове драме, метафорички су простори суочавања са њиховим слабостима и страховима. Оним страховима који су Семјуела Бекета, Пинтеровог великог пријатеља и сарадника, у једном периоду живота, спречавали да излази из своје собе, фиксирајући његово тело у положају фетуса.

Те Пинтерове собе су тако и симбол утеруса, ознака потребе за заштитом и сигурношћу који изостају из спољашњег света. А писање је за Пинтера, као и за Бекета, било и начин да се, макар привремено, потисну и забораве ти неискорењиви антрополошки немири. Тако су теме губитка, растанка, усамљености, сећања, заборава, носталгије, односа моћи и слабости, у различитим варијацијама, стално присутне у Пинтеровим драмама.

Он је у својим текстовима дао непоновљиву синтезу дубоке трагичности и оштрефарсичности. Та његова карактеристична форма трагикомедије може се схватити као адекватан драмски облик есенцијализоване трагичности модерног човека. У свету који је остао без апсолута, без идеологија, без великих наратива, у лиотаровском смислу, где је иронијско мишљење постало последње уточиште духа и крајњи облик резигнације, као спаса, Пинтерове „комедије претњи” постале су израз трагичности савременог човека. Пинтеров симболички апсурд и безочна драмска гротескност еклатантни су примери тврдње Нортропа Фраја да је трагикомедија идеалан израз драме нашег доба, коренито прожетог иронијом. Или мало парадоксалног уверења Јана Кота да се из неприсутности трагедије, у нашем трагичном свету, рађа комика.

Насупрот херметичности његових драма, одсуству директности у изражавању друштвено-политичких ставова, у оквирима драмске експресије, јавни наступи самог Харолда Пинтера били су сасвим експлицитни у оштрој критици политике британске владе, на пример, њене подршке у бомбардовању Југославије 1999. године, рата у Ираку, итд. Посматране у контексту друштвеног ангажмана, Пинтерове драме су уметничко уобличење његових политичких ставова, тумачење историје кроз мит, приказивање стварности кроз метафору.

Укупна залагања Харолда Пинтера, на пољу уметности, као и у јавним, неуметничким расправама, имала су један циљ – искрену, непосустајућу борбу за бољи свет. А то је сасвим редак случај, у времену разарајућих премиса (пост)капитализма, где је потрошачка логика сурово растргла скоро све врлине и идеале. Харолд Пинтер је тако постао посебна, јарко и блештаво светла звезда на тамном небу општег материјалистичког цинизма.